barell

Lično

18. mart 2019.

Vredi koliko traje – Paraćin aftertejst

Još jedan osvrt na sve snažniji vinski festival u Paraćinu

Upravo tako – Vredi koliko traje. U vinskom svetu se na neki način mogu povezati vrednost i trajnost. Bilo da je u pitanju sam sadržaj boce, poseta vinariji ili obilazak neke manifestacije. Ako vas poseban osećaj drži danima onda ste se negde baš dobro proveli. Pred svaki polazak u Paraćin, na lokalni vinski Salon globalnog značaja, teško se otimamo utisku od prethodnog koji kao da je bio juče. A po čemu je taj Salon poseban i šta ga čini drugačijim od svih ostalih?

Pre svega, ova manifestacija je prosto buknula pre dve godine (peta po redu), kada se šarmantni događaj niskog intenziteta pretvorio u ozbiljnu smotru vrhunskih srpskih vina. Dotadašnja „plastika“ praksa, odnosno iznošenje svega i svačega u svemu i svačemu, napuštena je trajno. Početnih par profesionalnih vinarija i nekoliko viteških amaterskih vinarija nisu predstavljale magnet za publiku i nisu bile ni približno slika svega onog što se u vinskoj Srbiji dešava. Ma ni blizu toga... A i zvalo se valjda - sajam ili tako nešto. Bilo je vreme da se dejstvuje.

U isto vreme, par desetina mlađih Paraćinaca, među kojima se nalazio i potonji direktor turističke organizacije Paraćin, g. Aljoša Gligorijević, neumorno obilazi sve relevantne vinske smotre po Srbiji, a i šire. Oni predstavljaju kliconoše vinske zaraze u rodnom mestu. Inače, vrlo mi je drago zapažanje većeg broja izlagača sa prethodna tri Salona o dobrano „ovinjenoj publici“. Da, narod tamo zna i prepoznaje, sada čak i konkretne vinarije iz cele Srbije, kao i njihov asortiman. Konekcija je uspostavljena. Dakle, sa malešnog amaterskog samita, stiglo se do baš velike manifestacije. Publika nikada i nije bila iz kategorije „daj nešto belo“, a sada već dobrano zna šta želi da degustira. Idemo dalje...

Još jedna stvar po kojoj je Salon vina u Paraćinu nešto drugačije od svega je kohabitacija ozbiljnih profesionalnih vinarija i malih, neafirmisanih kolega, koji svoje proizvode predstavljaju u posebnom delu prelepe svečane sale hotela Petrus. Iz godine u godinu, naviknuti jedni na druge, funkcionišu besprekorno. U okolnim zemljama nije redak slučaj da ljubitelji „tradicionalista“ (malih porodičnih neregistrovanih arhaičnih vinarija) imaju problem sa „savremenim“ i obrnuto. Ima toga i kod nas (tipa „vino je ono što je pravio moj deda, a ovo je sve hemija...“ i slično). Salon u Paraćinu je jedinstveno mesto na kome se može uveriti u kvalitet i jednih i drugih. Definitivno, radi se o događaju sa najširim mogućim dijapazonom predstavljenog. Malo li je?

Paraćin se nalazi u srcu dela zemlje na kome su vinogradi sastavni i neotuđivi deo istorije. Vinogradarstvo je tu dugo živo, a i vinarstvo se u poslednjoj deceniji probudilo, umilo i brzo zauzelo svoju poziciju na turističkoj, pa i privrednoj mapi kraja. Injekcija podizanju svesti o toj činjenici je upravo ovaj događaj. Ostao je još samo jedan korak, koji nije mali, ali je suštinski važan za višestruko zadovoljstvo. Naime, ugostiteljski objekti dižu „vinsku priču“ unutar svojih kapaciteta, ali to raste linearno dok vinska industrija skače gotovo eksponencijalno, pa se stiče realan utisak o kašnjenju. Prisutnost ugostitelja iz Paraćina i okoline je svake godine sve veća, pa su logična posledica sve interesantnije vinske karte u kraju. Međutim, dok svaki relevantan lokal u tom delu Srbije ne bude posvetio dobar deo vinske karte lokalnim, a globalno priznatim vinima, nema predaje. Tek kada se to desi, Salon će iz „borbenog“ promeniti svoj karakter u „revijalni“. Do tada se borimo...

I ove godine je održano takmičenje pod nazivom „Samo naše“, na kome su učestvovala vina od autohtonih, odomaćenih i novostvorenih (sada već mogu u kategoriju autohtonih) sorti. Sva vinska takmičenja u Srbiji generalno imaju neki neprijatan zadah defetizma. Čak i kada stranci sude... Teško da neko nekada u Srbiji „probije“ magičnih 90 poena. Kada ta vina odu „preko“, neretko dobiju mnogo bolje ocene nego kod kuće. Ovogodišnje takmičenje, kojim je, sada već tradicionalno predsedavao prof. Puškaš, za mene lično je predstavljalo veliko i verovatno najprijatnije iznenađenje. Nije bilo puno uzoraka, a nekoliko ih je „probilo“ 90 poena. To je veći utisak od medalja i trofeja, globalno gledano. Najzad malo hrabrosti i svaka čast žiriju! Dogodine ćemo poraditi na tome da se veći broj vinarija okuraži i pošalje svoja vina dan pre samog Salona u Petrus. Naprosto, kada je žiri normalan, moguće je dobiti i normalnu ocenu.

Sve u svemu, ovaj događaj je sada na zdravim nogama, pošto se vinarije same javljaju blagovremeno ranije, pa bez obzira na istovremene konkurentske manifestacije nema više nikakve bojazni oko odziva. Veći je problem kako smestiti zainteresovane, pošto sve građevine imaju izvesna kapacitivna ograničenja, pa ma koliko bili i Hotel Petrus. Da, postoji i još jedan problem: Kako izdržati do sledećeg Salona? Snažan aftertejst ove sjajne manifestacije gotovo da nameće potrebu za još jednim, jesenjim događajem. Neki salončić, sa tridesetak vinarija? Ako ne ove, onda sigurno sledeće godine. Jednostavno, vinska baklja u Paraćinu gori i ništa više ne može da je ugasi.

 

Vinovnik

 

Profesor Dionisije

"Gledajući kako se u najgorim mukama unutar ogromne bačve davi poslednja supruga njegovog strica, mali Džonatan reče - U vinu je i strina!"

iz romana "Svedok fermentacije", anonimni autor