Lično
Nevino, Bambi... Dešava se
Nije svaki dan – Badnji dan, ali jednom godišnje jeste!
Pre nepunih pola godine, pazario sam flašu vina. Zašto? Pa valjda zato što mi se to vino dopalo kada sam ga probao. Mada, možda si nekoliko sati pre toga umereno preterao sa probama i sroljao kriterijum? Ne, meni se to ne dešava! Ali, da nije... Ne, nije sigurno! Dopalo mi se i šlus! Baš je intrigantno bilo... A da li je moguće da ti se dopao ambijent, te da su ljudi za tim štandom bili jako prijatni, ljubazni i simpatični, pa ti uvalili? Sve je to možda i tačno, ali ne bih ga kupio da mi se nije izuzetno dopalo. Kako si baš toliko siguran? Nisam siguran, ali se pred tobom pravim da jesam. Zašto to radiš? Dosadan si!
Na razgovor sa samim sobom nemaju ekskluzivno pravo štićenici ustanova za duševno rastrojene. Desi se to svakom, nevezano od forme duše. Nekada taj razgovor sa likom u ogledalu posluži za razbijanje treme („Možeš ti to! Pa šta je to sto ’iljada gledalaca?! Faca si...“), nekada za preispitivanje u segmentu donetih odluka („Možda je ipak trebalo da...“), nekada kao banalno bodrenje („Mare, care!“)... Sve to zajedno se onako kompilatorski može upotrebiti kada pazarite flašu vina i poželite da je (kao neki, vajni poznavalac) podelite sa prijateljima. Očekivanje promoviše svoju musavu sestru tremu, koja već profesionalno širi noge i donosi na svet inhibiciju. Dobro, preterujem!
I onda, to petoro ljudi, koji inače nemaju nikakve veze sa vinom, sedi, gleda i čeka. Pošto nemaju dodira sa vinom, logično je da nemaju nikakva očekivanja, sem da se najzad to „prokleto“ vino o kome sam davio kao piton u pubertetu, otvori i popije. Određena doza nelagode dok se otvara vino koje ste vi lično izabrali drugima, naprosto mora da postoji. Da l’ su ga lepo čuvali? Da l’ je kod mene vrisnulo? Što sam ga, magarac, držao pored furune? Ma da li je to, baš to vino? Jesam li ja možda šarlatan? Šta ću ako je ’rslo? Zašto nisam lepo od Zvonka pazario rakiju, kad su njegove profi? Da neće neko ipak Fantu? Ma nek’ ide sve u one tri, najlepše na svetu, a nalaze se ispod težišta ženskog roditelja. Ili nek’ ide u komplement toga kod muškog roditelja... Da, može lepo da se poludi. Što se više trudite da dočarate vino ljudima, povećava se i ulog igre: „Voćno, kompleksno, izbalansirano, zavodljivo, očaravajuće...“
Nakon razvaljivanja kapije dvorca vinskih čari, zakleo sam se da nikada o nekom vinu neću napisati ništa loše. I toga se držim, iako je to verovatno loše. Zašto? Pa zato što je nepisanje o nečemu, ekstremno negativna kritika. Naoko, to je ljudski i pošteno, ali opet, ignorancija spada u najbrutalnije oblike agresije. Pogotovo danas, kada je svet kroz internet preplavljen informacijama. To što je 98% čista poluistinita nebuloza i tendenciozni, zatupljivački sedativ za mase, nema veze. Teram svoje i tako osmislih volšebno rešenje: Vino koje je „puklo“ ili izvorno ne valja, nazvao sam NEVINO. Vino koje traje pet minuta, pa ljosne, nazvao sam - Bambi. Sve sam ja to u teoriji spremio, ali potrebno je sada otvoriti onu flašu! U praksi...
Otvaram flašu, sipam prvo sebi, obavim centrifugu u čaši, pomirišem, probam, odahnem... Skoro da jauknuh od bola usled udara kamena koji je sa srca slobodnim padom završio na nožnom palcu. Bilo je to ono vino koje sam kupio, dragom Bogu hvala! I nije Nevino! Sipam prijateljima, oni njuše, srkuću i super im je. Napolju upekla neka zima. Sneg i led... Ledenice selektivno atentatiraju neoprezne šetače oko zgrada, a meni lepo. Pijem sa prijateljima vino koje sam izabrao i koje je opravdalo nemala očekivanja. I da ne davim dalje, nakon pet minuta, dok se navedeni sneg iskrivljeno reflektovao po površini moje omiljene tečnosti u čaši, ugledah lane! Panično zagnjurim nos u čašu, i... Bambi, zaboga! Arome mašu i odlaze, nestaje vino, kondukter smislu overava kartu. Slobodan pad u apsolutnom smislu. Klasičan Bambi! Požurujem prijatelje da završe čaše ne bi li otvarali dalje. Poslušaše...
Dobro, sve je ovo potpuno izmišljeno. Dešavaju se i takve stvari, valjda?! I nemam pojma zašto sam sve to pisao. Znam samo da ne može da škodi! A ako ne može da škodi, onda je verovatno korisno. Gutović? Lane? Bambi...
Nenad Andrić
