Događaj
Kako su to nekada radili majstori
Drugog i trećeg dana maja vaskoliki vinski svet se sjatio u Aleksandrovac, na treći po redu, internacionalni vinski sajam – Župa. Nekoliko bugarskih etiketa je dalo legitimitet pridevu „internacionalni“
Devedesetih godina prošlog veka, kod nas su živeli, a neki žive i rade i dalje, istinski medijski mađioničari. Nisu od komarca pravili magarca, nego pristojno popunjeni zoo vrt, za potrebe vladajuće partije. Narod, čestito nadrogiran nemaštinom, stondirao je uz izveštaje sa poluposećenih mitinga koji su delovali poput koncerta Roling Stonsa u Detroitu. Danas za tim i takvim izveštavanjem ne postoji potreba, sem ovako, povremeno...
Hiljade vozila ispred velelepne sportske dvorane u Aleksandrovcu, neumoljivo su nas oterale par kilometara u rikverc. Parkirati se moglo samo u centru sela Mrmoš (malo levo, pa uzbrdo, odmah kod prodavnice). U tom selu postoji jedan dečak koga smo, u potrazi za parking mestom, videli jedno desetak puta u razularenoj vožnji po centru sela. Dečko se širio, pošto mu se može. Trudeći se da mu ne stajemo na žulj, parkirali smo vozilo, ali tako da taj položaj zaista ne smeta njegovoj trajektoriji i uputili se peške nazad u Aleksandrovac. Desetine hiljada ljudi je opsedalo halu i ona je spolja izgledala kao da će eksplodirati. Napeto, kao na zasedanju nepostojećeg ukrajinskog parlamenta. Nekako smo se progurali kroz masu, volšebno uzeli tri čaše na kauciju i ušli u vinsko grotlo.
„Ti si nas zvao! Da nisi napisao da dođemo, mi ne bi došli“, vikao je gospodin, koji me je nekim čudom prepoznao u masi.
„Izvinite! Neće mi se ponoviti... Kriv sam!“, rekoh prestravljen dok me je dobronamerni narod davio sa svih strana...
„Ma ne... Hvala ti! Ovo je vrhunski spektakl. Mogli smo da provedemo desetak odvratnih sati u krugu porodice i najužih prijatelja. Kome je sad do druženja, kad se ovakav spektakl odvija?!“
„Nema zaista na čemu, u tom slučaju... Diletantski sam se uplašio da sajam neće biti posećen pa sam prenaglio sa pompeznom najavom.“
„Neka si! Pa vidi ovaj narod...“, vikao je čovek, da bi se uopšte čuli, dok su na sve strane toliko sevali blicevi, da parafraziram Ljubu Moljca, tako da je cela Župa mislila da će sutra biti kiša. (Na kraju je i pala)
Desetak televizijskih ekipa se s mukom probija kroz masu, u pokušaju da urade neki oblik priloga. Prezadovoljni organizatori spektakla doslovce beže, pod dejstvom snažnog napada skromnosti i stida zbog preuspelo organizovanog hepeninga. Vinovnik, kao jedan jako mali, specijalizovani medij nije imao šansu da dopre do nekog iz upravljačke strukture... Prvo CNN, BBC, REUTERS, čak RTS, pa tek onda ostale mahunarke, na čelu sa tradicionalnom boranijom. Ne, zaista nije bilo šanse... Uspeli smo samo da se srdačno pozdravimo sa župskom SIM karticom (Spasić, Ivanović, Minić). Sa tom karticom uvek imate domet. Kosta Botunjac deluje kao hobotnica, pošto u svih šesnaest ruku ima po bocu i sipa razdraganim posetiocima. Radovan (Čokot) sedi u ćošku i drhti, nenaviknut na više od pet hiljada ljudi na štandu. Đora pinter vadi nestašnu decu iz barika, koja se unutar istih igraju žmurke sa modifikovanim pravilima. Rajkovići su angažovali pola Zleginja za štandom da bi sve postigli, a deda Buda se nije ovoliko natrčao od poslednje ekskurzije, pre nekoliko decenija. „Ljudi moji, pa ovo je ludnica!“ (M. Delić)
Za bugarskim štandom gotovo zapanjeni posetioci konstatuju da odlično govore i razumeju bugarski. To oduševljenje nije poremetila ni činjenica da su za štandom radile naše devojke, gotovo bez para, uz simboličnu dnevnicu. Domaća radinost u nekoliko izotopa, prehrambeni dimljeni proizvodi, meksički stadionski talasi naroda koji pruža ručice i želi još, još, još... Ako je neko uopšte izostao, mora imati vrlo debeo razlog, eventualno zasnovan na uvređenosti zbog nepozivanja od strane ažurnih organizatora... No, samo je Bog bezgrešan.
Bogat kulturno umetnički program na, ispod i oko bine je sve vreme magnetski privlačio pažnju onih koji su glavu uopšte mogli da podignu. Briljantni brzinski igrokazi, mini koncerti, nagradne igre, razni izbori, vinski viteški višeboj... Bina se savijala, kamere zujale, blicevi kreirali strobo atmosferu... Karneval u Rio de Žaneiru je za ovaj spektakl proslava trideset godina penzionerskog doma u Lapovu. Sve to zaista deluje kao otvaranje svetskog prvenstva u fudbalu. A sve to ovako volonterski, bez sredstava... Vidi se čist entuzijazam, posvećenost i nesebično predavanje trudbenika koji su ovo multimedijalno čudo kreirali i realizovali. Šteta što traje samo dva dana, pošto ima potencijala i za mnogo više. Ili bar da se jednom mesečno organizuje... Zaslužio je to ovaj vinski narod! Jedva čekamo četvrti sajam, mada ćemo tada sigurno imati neke obaveze. Bilo kakve... "Nije Žuća vrana!"
