Lično
Jesam li i ja Šarli
Novinarski ’leba spada u najtvrđa peciva. Koru mu probijaju samo profesionalno zašiljeni očnjaci. Neka je večni mir i pokoj dušama pobijenih kolega u Parizu!
Na poslednji dan Isusovih rađanja po svim mogućim kalendarima, odnosno na dan koji svi „julijanci“ slave kao svoj najradosniji dan (7. januar), u Francuskoj se dogodio bestijalni masakr. Lomljenje česnica (levom rukom, dok se desnom kucahu SMS-ovi: „Vaistinu se rodi“) širom Srbije, potpuno je pomračio monstruozni gest trojice, verovatno angažovanih psihopata. Gotovo deleći falš vizit karte na kojima je pisalo „Mi smo ogranak Al Kaide iz Jemena“, upali su u redakciju pariskog satiričnog lista „Šarli Ebdo“ i streljali je. Stradali su i neki pripadnici policije, prethodno angažovani na zaštiti ovog lista.
Tako da, umesto da ovaj tekst vezan za Francusku dokači nešto iz asortimana najjače vinske planetarne sile na svetu, svest i savest nalažu da napišem par reči i na taj način odam poštu pokojnim kolegama. Predviđeni tekst o slaganju vina i česnice (ritualno pecivo oblika pogače, koje ima toliko metala u sebi da ga je nemoguće uneti na aerodrom – prim. aut.), ostavljam za kasnije. Biće vremena, pošto je život ipak najpreči. Smrt uglavnom dolazi kao logični završetak, neretko nepravedan. Pogotovo na ovakav, jeziv način.
Novinarski poziv spada u kategoriju najstresnijih. Na to smo poprilično zaboravili, samo iz jednog razloga. Naime, horde nepismenih (poluusmenih), tabloidnih, samoproklamovanih novinara preplavljuju medijski prostor. Bezbedno nemušto baljezganje o glamuroznim prostitutkama (starlete), estradnim fetusima (imam dve pesme), kao i uvlačenje u guzice određenim političkim strukturama (takođe nivo starleta), ne spadaju u novinarstvo. Novinarstvo je danas palma na ostrvu spasa za mnoge koji ne mogu da rade nešto smislenije i ništa više. Pravo novinarstvo ima samo jedan, nepremostiv problem, a to je - prokleto finansiranje.
Satira je, kao novinarski, mada prevashodno literarni žanr, poprilično atraktivna pre svega zbog humora koji bi trebalo da joj drži kičmu. Ona je danas gotovo neizbežna komponenta ili bar začin svakog ozbiljnijeg novinarskog rada. Nešto kao Kaberne Fran u crvenim kupažama. Dobro, atraktivna je, ali nosi i izvesnu dozu rizika. Mora biti uvijena koliko treba, ali i sa izvesnom dozom transparentnosti radi „širenja“ publike. Povod za ovaj masakr su karikature koje, po nekima, ismevaju i izvrću ruglu proroka Muhameda, kao i nekog tipa iz Islamske Države. Sem njih, mete ovog lista su bile mnoge značajne ličnosti i pojave savremenog sveta. Od pape, pa na dalje...
U Francuskoj postoji (ove godine stogodišnjica) legendarni satirični list Okovani Patak (Le Canard enchaîné), koji predstavlja neki oblik ideala za sve slične publikacije. Koga oni metnu na zub, može slobodno da se udalji iz politike. Što pre, to bezbolnije... Šarli je očigledno malo više išao na šokiranje. Pretnje, bombe, hakerske devastacije sajta i slične aktivnosti, samo su bile uvod u ovaj bezumni, krvavi pir. Nekako se nameće da bi pre ili kasnije, do ovoga svakako došlo. Možda ne u ovoj meri i na ovakav način, ali nešto loše bi se dogodilo svakako. Iz te perspektive, objavljivane karikature su se pokazale kao nedovoljno vredne. Nisu nikoga dovoljno nasmejale, a povredile su previše i koštale najviše. Ljudi su izginuli...
Pristao bih da rizikujem i umrem, ali samo ako bih imao nekoliko vezanih briljantnih fora na temu. Naprosto, ako želite što bezbednije da se igrate sa osećanjima ogromnog broja ljudi, morate nasmejati i njih same. Ako njima nije duhovito, onda lepo uputite izvinjenje, makar u sebi i terate nešto drugo. Neke stvari se ne diraju ili se diraju sa jako debelim razlogom, na bar genijalan način. Primer je svakako film „Žitije Brajanovo“. Posle tog filma se opravdava samo nešto bolje od njega na tu temu. Ako delo nije bolje, onda je ono potpuno besmisleno, pošto već postoji taj film. Samo to mi deluje logično, u ovom trenutku.
I tačno je da karikatura ne ubija. Naravno da nije oružje... Neki pominju cenzuru?! Moje mišljenje je da cenzura ima smisla samo kao korekcija elementarnog nevaspitanja. Propust promovisane apsolutne slobode izražavanja u ovom slučaju nije način da se opravda ovaj bezumni, brutalni masakr. Apsolutno ničim se on ne može opravdati, ali je važno objasniti ga. Potrebno je perfektno rasvetliti ovaj zločin i dobiti sve odgovore, pošto mnogo talentovane dece čeka pred vratima redakcija i u očima im se vide pitanja... Gorak je to ’leba, da gorči biti ne može... Neka im je laka zemlja...
Nenad Andrić
