barell

Događaj

12. jul 2015.

I Hajduk Veljko bi, sine

Nedavno održana radionica o negotinskim kaberne sovinjonima, u produkciji dvojca bez kormilara (Tomislav Ivanović – Igor Luković), a pod pečatom „Wine Identity“, u potpunosti je opravdala očekivanja.

Svaki put kada izgovorim da je Negotin najlepši grad na svetu, to obavezno dočekaju pogledi prisutnih, prepuni saosećanja za mozak koji nije u funkciji. Moram priznati da uživam u tome, pošto u rukavu imam nepobitan argument koji potpuno promeni situaciju. Naime, kada je u nekom gradu apsolutno najlepše zdanje – sirotište, onda je tu dalja diskusija sasečena. A i nestane onaj pogled... Negotinska Krajina je inače iznedrila neke, meni izuzetno bitne ljude. Da krenemo od dama: Čučuk Stana je bila noćna mora turskih kabadahija, odnosno ženstveni simbol vekovne srpske (a i grčke) borbe za slobodu. Hajduk Veljko Petrović, prvi muž Čučuk Stane, junačina iz naroda, proslavljeni vojvoda i do kraja svog kratkog života ozbiljna opozicija seronjama u parlamentu, je bio čovek koji ni u bojeve nije išao bez „žive svirke“. Po tome je zaista jedinstven u istoriji. Umoren je topovskim đuletom (jedino se tako i moglo sa njim) ispaljenim od strane nekog plaćeničkog Napoleonovog degenerika. Pored ovog impresivnog bračnog para, tu je naravno i Stevan Stojanović Mokranjac... Genije. Tačka!

Svojim životima i delima, ovo troje velikana Negotinske Krajine, na neki način simbolizuju ono što taj deo Srbije čini upečatljivim i posebnim: Krvava borba za slobodu, umetnost, a pre svega muzika i vino. Ako samo jedan od tih stubova padne, pada i Krajina, onakva kakva jeste. No, situacija je za sada takva da se sve to drži odlično, hvala na pitanju. Posle crkavanja industrijske proizvodnje vina u tom kraju, postojala je doza straha za vino. Taj strah je bio potpuno opravdan zbog epidemije uklanjanja vinograda i, u tom trenutku opravdanog, prelaska na isplativije kulture. No, okolnosti su se promenile i poljoprivredni pregaoci tog kraja, naviknuti da se dižu iz pepela, vraćaju se grožđu. Duh Hajduk Veljka to sa nebesa posmatra uz pripadajuće visok koeficijent naklonosti. Da je danas živ, sigurno da bi sa ponosom srkao kaberne iz svog kraja.

Negotinska Krajina je podeljena na pet vinogorja: Ključko, Brzopalanačko, Mihajlovačko, Negotinsko i Rajačko. Pravo potencijalno bogatstvo vinske Krajine leži u činjenici da se ova vinogorja po svojim karakteristikama drastično razlikuju među sobom. To je doduše i logično, pošto su krajnje tačke po vertikali udaljene oko četrdesetak kilometara, a nismo Australija... Tako da tu ima svega, a više od svega će tek biti. Što se tiče vinogradarske i vinarske tradicije, ona seže do antičkih vremena. Procvat je, naravno, vezan za, iz današnje perspektive gotovo nestvarni izvoz u Francusku, krajem devetnaestog veka, kada je iz Amerike stigla filoksera (poznata i kao sušibuba, od koje list vinove loze izgleda kao lice Fredi Krugera posle brijanja – prim. aut.) i omlatila sve pred sobom. Do njenog stupanja na scenu, grožđe se gotovo nije ni prskalo. E tada su procvat doživele i legendarne pimnice (Rajac & Rogljevo), koje su zidane do tridesetih godina prošlog veka. Rajačke i Rogljevačke pimnice su paradigma našeg odnosa prema dobru. Nebrušeni turistički dragulji, potpuno jedinstveni u svetu (rezervna vinska sela), a u očajnom stanju. Analogija sa banjama se nameće sama. Slovenija je sa par slučajnih rupica u zemljinoj kori na svojoj teritoriji postala lider banjskog turizma, a mi na većini od preko dve stotine lekovitih, toplih izvora, uglavnom peremo kola, pošto ne zebu ruke. Nisu nas non stop pohodili dušmani zato što se dobro zezamo, nego zato što ovde ima šta da se krade, a da se usput i uživa. Mi verovatno ne radimo koliko bi trebalo i koliko bi mogli, zato što uvek neka belosvetska džukela dotrči da nas pohara. No, to je druga tema...

Da se vratimo mi na blago, odnosno na vina Negotinske Krajine. Možda deluje malo čudno što su sa tog prostora nestale skoro sve autohtone sorte grožđa ali je odgovor jednostavan i prost (dvosmisleno) – politika. Od drugog rata na ovamo, povađena je većina tradicionalnih sorti i u vinograde su stigle internacionalne zamene. Pre svih game i rajnski rizling. Četereška (kadarka), začinak i prokupac, koji su nekada tvorili legendarno „Negotinsko crno“, zamenjeni su internacionalnim snagama, u klasičnoj Bordo formaciji: kaberne sovinjon, kaberne fran i merlo. Sorta koja je sa punim pravom zavredela ozbiljnu radionicu, ubedljivo je najvoljenija i najzastupljenija u Srbiji – kaberne sovinjon.

Pre degustacije devet odabranih egzemplara do kojih su organizatori došli u nameri da nam na jednom mestu predstave istorijat, stanje i potencijal ove sorte u Krajini, naveli su neke činjenice o samom kaberneu i teroaru. Posebno je važan deo o zaštiti geografskog porekla, odnosno parametrima koje vino mora ispunjavati da bi bilo – Negotinski kaberne! Da bi kaberne iz Negotina bio ujedno i Negotinski kaberne, mora da ispunjava sledeće:
1. Mora ga biti bar 85% u boci.
2. Minimum odležavanja u hrastovim sudovima je pola godine.
3. Na tržište ne sme pre prvog decembra sledeće godine.
4. Da bi na boci pisalo – Rezerva, neophodno je da minimum 18 meseci odleži u hrastovim sudovima i dodatnu godinu u boci.
Ovo su osnovne stvari kojih se moraju pridržavati u registrovane 22 vinarije Krajine, da bi im kaberne bio Negotinski.

Interesantan je bio podatak da je u ovom trenutku u Srbiji više zasađenog kaberne sovinjona nego u Rumuniji, Hrvatskoj i Sloveniji zajedno... Nijedna internacionalna sorta u našoj zemlji nije prihvaćena kao ovo „dete“ kaberne frana i sovinjon blana. Zato bi bilo logičnije da se umesto tog rogobatnog „internacionalna“ koristi termin – odomaćena sorta! U Negotinskoj Krajini je to naročito izraženo, pošto su rezultati objektivno odlični. Neka od tih vina su se vraćala iz sveta sa ozbiljnim titulama, poput aktuelnog Kremen Kamena, šampiona Balkana iz Sofije. Sama degustacija je bila vrlo opipljiva ilustracija stanja i potencijala Negotinskog kabernea, koje je opet, svako od prisutnih doživeo na svoj način. Doduše, izostala je malo oštrija diskusija, kakva se kod ovakvih degustacija očekuje, ali organizatori su dali sve od sebe. Možda bi u sledećoj prilici valjalo korigovati princip naizmeničnih izlaganja moderatora, zbog rasplinjavajućeg dramskog efekta, koji se verovatno i odrazio na nedovoljnu verbalnu aktivnost publike. No, i ovo ovakvo je bilo odlično, ali već na sledećoj seansi očekujemo još više, naročito posle prošlogodišnje, sjajne celodnevne konferencije. Dobro posao, momci!

 

Profesor Dionisije

"Ambicije i buve rado skaču uvis."

(italijanska narodna poslovica)