Vest
Čovek koji je voleo grožđe – Odlazak najvećeg vinskog plemića
Najstariji aktivni vinar, plemeniti gospodin Slavko Kiš, više nije sa nama...
Pripadnost srpskom vinarstvu, na bilo koji način, povlači za sobom navikavanje sebe i okoline na lepotu, radost života i permanentnu ali uspešnu borbu sa nedaćama. I biće to tako. Radost u vinu je dobila stravičan udarac jednom od najtužnijih vesti koje su nas mogle pogoditi. Veliki plemeniti čovek, koji je za života insistirao da je mali i običan, gospodin Slavko Kiš je preminuo. Kiša ga je ispratila, valjda da na prvom stepenu asocijacije otelotvori tugu. Neke nove dimenzije, kojima će od sada hoditi srpska vinska ikona, naš čika Slavko, valjda će umeti da cene onoga ko im stiže u goste. Ne sumnjamo u to. Trenutak u kome će se ovaj divni čovek odmoriti od vinograda, za koji je i koji je živeo, ujedno je i trenutak u kome će se zemlja odmoriti od njega. Zemlja može da odahne, pošto iz nje niko kao čika Slavko nije izvlačio bukvalno sve. Izvlačio i beskrajno poštovao. Došao je najtužniji momenat uzajamnog odmora.
Odlazak „Tihog džentlmena iz Karlovaca“ neće biti globalni dan žalosti, mada je čika Slavko to zaslužio mnogo više nego kojekakva politička „leva smetala“ koje je radno ispraćao tokom svog impozantnog životnog veka. Ova vest neće biti ni u dnevniku... Ali ova vest je suviše tužna i iskreno je pogodila sve one koji umeju da cene predanost, poštenje, viziju i suptilnost skromnosti. Sve ovo nabrojano je upravo ono što nam poslednjih decenija gotovo tragično nedostaje. Od juče će nam nedostajati mnogo više, pošto je tihi portparol plemenitosti otišao. Srpska vinska scena je ostala bez svog najvećeg plemića u svakom smislu.
Nedavno je Predrag Crnković, unuk čika Slavkov, pokačio po društvenim mrežama dirljive fotografije svog dede u berbi. Čak i neko ko nema blagog pojma o čemu se radi (ako takvih uopšte ima), morao je da pokaže divljenje prema entuzijazmu čoveka u dubokoj telesnoj starosti i njegovom odnosu prema poslu i prirodi. I ne verujemo da je čika Slavko znao da mu je to poslednja berba. Ali ono u šta verujemo je da se prema svakoj, decenijama u nazad, odnosio kao da je poslednja. Sa svim raspoloživim žarom... Kada bi svako u ovoj zemlji unosio samo 30% sebe u svoj posao, od onoga koliko je to činio naš najveći vinski poslenik, ova zemlja bi procvetala. On je od sebe dao koliko je mogao i naprosto, više se od toga nije moglo.
„Hvala Vam što ste se setili malog čoveka i došli mu u goste, da vidite šta i kako radi“, je rečenica sa kojom je ispraćao neke koji su mu odlazili iz podruma. Ta brutalno iskrena, a tako prokleto pogrešna rečenica je nešto što će svakom ko ju je makar jednom čuo, ostati duboko urezana u svest i podsvest. Ne samo da se sećamo „malog čoveka“, nego ga nismo, ne smemo i nećemo nikada zaboraviti. O odnosu mali – veliki je gotovo izlišno i raspravljati. Najveći su oni koji se doživljavaju kao mali, pošto ostavljaju sebi prostor da rastu. Gospodin Slavko Kiš je narastao toliko da to prevazilazi sve što poznajemo. Dame i gospodo, upražnjen je tron na kome bi trebalo da sedi najvredniji, najpošteniji, najplemenitiji i najskromniji... Ni veliki čika Slavko ne bi voleo da to mesto predugo zjapi prazno. Konkurs je otvoren! Najiskrenije saučešće porodici čika Slavka, a njemu najveće moguće hvala, za sve što nam je dao i pokazao. Neka mu je laka zemlja!
foto izvor: FB
