Događaj
Znam te od kad si bio ovoliki
Taktičko pokazna radionica Vinarije Virtus na nedavno održanom Salonu Vina. Predstavljena vina koja će to tek postati.
Radni naziv Virtus radionice predstavlja tumbanje naslova čuvenog filma Žike Pavlovića – Dok sam još mlad i beo. Film je postao i ostao svetionik crnog talasa, a ovogodišnja radionica – najava belog. Postoje vinarije koje su na tržištu svega dve, tri ili četiri godine, a za koje je opet, nemoguće reći da su – mlade vinarije. Od samog nastanka se pozicioniraju i zasednu na platformu koja pripada samo važnim, prekaljenim i najboljim. Za tu poziciju neophodno je imati sve. Kvalitetan proizvod, kvalitetan tim, jasan vizuelni koncept... Zatvaranje tih komponenti vam donosi i lekovitu različitost. Suštinsku, ali i formalnu.
I kad ste već u mogućnosti da vrtoglavom brzinom dođete do prepoznatljivosti, onda na taj način dobijate i odgovarajuću legitimaciju. Možete je pokazivati u kompletu, možete delom, a u suštini vam se veruje, pa je i ne morate davati na uvid. Možete sve, ali je jako važno da vam se veruje i dalje. Već i dementni papagaj može da izrecituje priču o Virtusu, kao vinariji koja je pregršt lepih i jakih medalja dobila za svoja vina iz 14-te. Stigle su 15-ta i 16-ta, pa je, sasvim logično „pojačan“ sjaj tih medalja. A šta možemo očekivati u budućnosti, videli smo i probali na nedavnom Salonu u Hajatu.
Ako se izuzme roze iz 2017-te, koji je već u boci, sva ostala vina su bila na nivou uzoraka. Pino griđo, jedan inoksni a drugi iz drveta, isti takav sovinjon blan, ali i par traminaca, plus pomenuti roze, predstavljeni su odabranim prijateljima kuće i onim najbržim koji su se negde, na nekom sajtu, jednom davno prijavili. Roze je predstavljen samo jedan, da bi na taj način vinarija podsvesno demonstrirala gnušanje prema „Parovima“. Šalu na stranu, svaki par i roze nepar pratio je adekvatan zalogaj iz kuhinje bratskog im restorana „Le Teniza“.
Vinarija Virtus svemu što radi pristupa krajnje profesionalno, pa je ovu radionicu aktivno nadgledao kvartet: Dejan Stanković, Milorad Halavanja, Aleksa Lukić i Bojan Gluvajić. Stručna podrška najvišeg nivoa otelotvorena je u liku Vuka Vuletića, našeg mladog, talentovanog i od nedavno kompletno najboljeg somelijera u zemlji. Inače, kada malo zamru vinska takmičenja u zemlji i svetu, onda Boki Gluvajić dobije MTV nagradu (bend Ničim Izazvan), čisto da ne bude dosadno. A Virtus i dosada se kao pojmovi ozbiljno svađaju u svakom pokušaju rečenice.
Naravno, znaju oni dobro da je apsolutno najuzbudljiviji segment istinskog vinskog uživanja pratnja procesa proizvodnje. Stoga će i ova radionica – igraonica svima koji su prisustvovali ostati urezana u moždanu koru. „Eeee, ovo sam ja pre pola godine, godinu dana, probao...“ Setićemo se te privilegije. Da smo bili u stripu, dijalog oblačići bi redom sadržali rečenicu: „Pa ovo već sad može da se pije“. I može! Ono što bela Virtus vina iz 17-te neće moći da izbegnu je ona „svadbeno familijarna“ rečenica koju je svako od nas trpeo suvim vaspitanjem: „Znam te još kad si bio ovoliki!“
U sred „crvene vinske sezone“, neki bi rekli – slavske, izaći isključivo sa „svetlim delom palete“ koji sasvim logično nije spreman, zaista je hrabro. Čak i fakt da su ta vina u ovoj fazi izrade kristalno jasna i precizna opet su dvosekli mač, za slučaj da nešto pođe po zlu. Virtus i hrabrost se dobro snalaze u istoj rečenici.
Da je Pinot Grigio takav kakav je (odličan) više nije nikakvo iznenađenje. Zanimljivo je bilo praviti za astalom kupažu inoks – hrast (bačva). Upravo to će i biti u boci, uskoro. O gastronomskim potencijalima ove (globalno) nepravedno potcenjene sorte ne treba trošiti reči. Jedino vino koje uz dosta stvari ide, a ostalima ne smeta. Na ovaj noseći stub Creda Belog je potrebno obratiti posebnu pažnju u budućnosti zbog iznenađujuće aromatike. Sauvignon Blanc je takođe iznenadljiv, da se tako izrazimo, zbog izražene voćnosti, obećavajućih kiselina, ali pre svega nežnog zaokreta u stilu. Srpski sovinjoni su karakteristični, već sami po sebi i verovatno su najbolji pokazatelj podneblja od svih internacionalnih sorti kojima se bavimo. Ovo vino baš jedva čekam u boci. Traminac nije iznenađenje i deluje najspremnije od „bele braće“. Postoji ozbiljna verovatnoća da ovo vino napravi bum (lično navijam za bagrem) i nije nam bez razloga posluženo kao poslednje belo.
Kod rozea je definitivno najveći iskorak. Roze vina su do pre par godina kod nas bila ružni pačići za specijalne potrebe pojedinaca. Pravljena su tako da određeni sektor publike potrefe, a drugi deo okreće glavu. Mnogi se iz tržišnih razloga drže i dalje tog kursa. Virtus roze je, već sada se to može reći, kreiran moderno, sa idejom da proširi svoj nemali klub konzumenata. I vizuelno dopadljiva (izbegnuta boja gastarbajterske maturske ’aljine) zbog malo nežnijih roze tonova, sa ljubičastim (!?) odsjajem u kleštima malina – jagoda dvojca sa kormilarom, ova kupaža (sve crno što imamo, a prokupca najviše) deluje inženjerski precizno. Zaslužuje da se bar proba, a dalje dejstvuje po savesti.
Zaključaka sa ove više nego uspele VV (Virtus – Vuletić) radionice ima više:
1. Ne propustiti nikada radionicu ove vinarije (vina i atmosfera perfektni).
2. Vina iz 17-te nastavljaju kvalitativni uspon.
3. Ozbiljni ništa ne prepuštaju slučaju.
4. Aduti se izbacuju kontrolisanim redom, uz obavezu da se uvek ima štek.
5. „Znam te od kad si bio ovoliki...“, se ne može izbeći!
