Intervju
Zdravko Brkić - Dim naš nasušni
Vrhunski profesionalac je interesantan, čak i kad se bavi zatrpavanjem krtičnjaka. Kada u Srbiji, a i šire, kažete: „kubanska cigara“, odgovor je samo jedan: Zdravko Brkić
Nemate puno primera ljudi u okruženju koji beskompromisno žive ono što jesu, po svim aspektima. Nekima je to onemogućeno lepezom pravila opšteg tipa. Neki su, opet, sputavani objektivnim materijalnim okolnostima. Neki nisu dovoljno hrabri... „Oduvek su me nervirali ljudi koji uvek nađu objektivan razlog da ne budu genije“, govorio mi je pokojni Joca Živanović. Jedna od retkih osoba koja svoj privatni i profesionalni život živi unisono je g. Zdravko Brkić. Često u zezanju kažem za njega kako je to čovek koji nas uči nasušnoj potrebi – da pušimo! Prvi susret sa Zdravkom, gotovo po pravilu je ukoričen, uštogljen, tvrd i beskrajno siromašan. No, to je njegov izbor i po njemu, takav inicijalni nastup ima smisla. Potonji prelaz, od lajt antagonizma ka iskrenom prijateljstvu, inače nužno dvosmernom odnosu, stvar je strpljenja, poverenja i uzajamne dobre volje, začinjene sinhronizovanim talasima interesovanja. Mala digresija: Prilično sam ljut na sebe dok „sređujem“ ovaj intervju, pošto, dragi čitaoče, nisam sposoban da sa sagovornikom razgovaram manje od dva, izuzetno sadržajna sata. Ništa nije za izbacivanje, a opet, malo ljudi ima živčani milje da se rve sa obimnijim tekstovima.
Povod za ovaj razgovor je dvodnevni mini festival u organizaciji mog sagovornika, a na kome su cigare bile kičma i nervni sistem, zajedno. Inteligentni g. Brkić je međunarodno uživanje u ručno rolanim cigarama isprepletao mišićnom masom, odnosno, pratećim sadržajima. Pored tog mini festivala, postoji još jedan snažan povod. Naime, apsolutni je konsenzus polaznika svih do sada održanih kurseva udruženja SERSA (udruženje somelijera Srbije), da su Zdravkova predavanja najinteresantnija i najplodotvornija. E pa kad jedno ime postane sinonim za nešto lepo u ovoj zemlji, poput Zdravkovog, kada su prevashodno kubanske cigare u pitanju, onda to Vinovnik naprosto mora da ovekoveči. I usput nešto i nauči...
Imaš li neko objašnjenje zašto su baš tvoja predavanja predmet oduševljenog prepričavanja?
Mogu da pokušam sa nekim objašnjenjem. Svako predavanje počinjem prostom činjenicom, iza koje stojim: „Tu sam da bih vam preneo strast, a ne da vas učim. Kako učiti strast?! To imaš ili nemaš...
Briljantna ograda. Uostalom, edukacija je naporna i zahtevna reč. Da se vratimo mi na sam start. Razmišljao sam danas o Sibiru i Kubi, kao dva primera, na zapadu predstavljanih kao komunističko predvorje pakla. Posle malo Mihalkova, čovek prosto poželi da se preseli u Sibir. Na tebi je, posle Raj Kudera, obaveza da mi približiš Kubu. Otkud ti u tom svetu?
U svet uživanja cigara sam ušao pre dvadesetak godina, gotovo slučajno. Tada sam radio u Hajatu i počeli smo prodaju cigara unutar hotela. Kao tadašnji trener osoblja dobio sam zadatak da pripremim kolege za taj deo posla. Pošto u to doba nije bilo Gugla u ovoj meri i ostalih pomagala, šta ću, pravac knjižara. Kupim lepo sve što je od knjiga postojalo kod nas na tu temu i bacim se na čitanje. Dodatne dve knjige sam na zajam dobio od jednog ozbiljnog biznismena, prijatelja, koji se rukovodio nepozajmljivanjem knjiga kao pravilom. Meni je pozajmio, pošto sam mu delovao pouzdano i perspektivno. I počnem da čitam, preciznije – gutam redove... Neverovatna, magično privlačna materija me uzima pod svoje i tako, ponovo kažem, sasvim slučajno, počnem da otkrivam potpuno novi svet. Ekspresno sam spremio predavanje za kolege i tu počinje sistemska prodaja uz konzumaciju, cigara u Hajatu.
Znači, ti si to prvo odradio teoretski? A koliko u tom trenutku imaš uživalačkog staža, odnosno, koliko si popušio cigara?
Nijednu.
Kako, pobogu, nijednu? Sva predavanja i upućivanje kolega u cigare ide iz „štreber“ varijante?
Da, pričao sam im na „prazan stomak“. Ali tu priča tek počinje! Nastavio sam da čitam dalje, sakupljam ni sam ne znam na koji način još literature i sve vreme, na poslu, posmatram najrazličitije profile gostiju kako uživaju u duvanskom dimu. Zatrovan redovima iz knjiga u kombinaciji sa prilično konfuznim iskustvima na osnovu posmatranja ritualno disonantnih obreda gostiju, čekao sam trenutak za svoju prvu cigaru.
E to sam čekao! Kada i kako je Zdravko Brkić spržio svoju prvu cigaru?
Bilo je to vreme onih legendarnih sankcija. U našu zemlju je došao kardiohirurg iz Amerike, inače etnički Indijac, da bi ovde, našim hirurzima održao neki vid obuke. Za tih 45 dana boravka u Srbiji, bio je stacioniran u Hajatu. Patološki zatrovan kubanskim cigarama, pitao je na recepciji Hajata da li postoji neki klub uživalaca cigara unutar hotela. Do nas je „doleteo“ autobusom iz Budimpešte, a usput je po fri šopovima odglumio najezdu skakavaca i pokupovao sve cigare na koje je naleteo. Metoda, pljačkam ali plaćam! Na recepciji je saznao da mi nemamo cigar bar, ali da postoji bar u kome se cigare prodaju i da tu uvek ima nekoliko živih primeraka ozbiljnih uživalaca. Pitao je za člansku kartu tog bara. Rečeno mu je da je bar otvoren i da tamo radi izvesni Zdravko Brkić koji će mu se naći pri ruci za sve što mu treba.
I oni mu na recepciji napišu tvoje ime, pa ga pošalju, kao šofera na aerodrom?
Da, prilazi mi čovek, pokazuje ceduljicu i pita gde je taj čovek. Ja mu rekoh da je pred njim. „Rekli su mi da ste vi ekspert za cigare!“ Na to odgovorih: „Nisam ekspert, ali imam nešto malo informacija...“ U tom trenutku nisam mogao da pretpostavim koliko znam i koliko ne znam na tu temu. Pročitane knjige nisu aktivno znanje i stvarno nisam imao predstavu o tome gde sam tačno sa materijom. Klimne on glavom i zahvati nešto malo asortimana...
Ono kod vas u prodaji ili ono što je poharao po aerodromima?
Ne naše, svoje. Verovatno te pokupovane u tranzitu. Prostre on to i upita me šta mu preporučujem od alkohola uz te cigare. Inače, to je klasično trik pitanje koje koriste ozbiljni uživaoci, da bi saznali sa kim imaju posla. Među cigarama pred sobom neke sam prepoznao, a pre svega, naravno, Partagas Lusitaniju Dabl Koronu. Pohvalio sam mu izbor na šta je on sa odobravanjem klimnuo glavom uz komentar da se ovde poprilično zna, ali da se neki uspešno prave skromnim. I da skratim, ponudim mu odabran spektar singl malt viskija sa jedne strane i klasičniju postavku od četiri vrhunska konjaka. Ne mogu da podnesem onaj nadmeni „nepogrešivi“ princip prilikom uparivanja bilo čega sa bilo čim, kada se ostavlja ta jedna, jedina dobitna opcija. Uvek je bolje ponuditi paletu, pošto ukusi variraju.
Normalno je sasvim da njemu nije bilo baš najjasnije gde je stigao, pošto je ovo Srbija, zemlja u kojoj se brzo uspostavlja savršena komunikacija. Verovatno te je „maltretirao“ da sedneš sa njim?
Pitao me je prvo šta bih ja pio uz cigaru, na šta sam mu odgovorio da bih pio sve to, pošto sve to lepo ide, ali da je prioritet u tom izboru ono kako se trenutno osećam. Isti odgovor bi dobio i danas. Uzme on cigaru, ponudi mene... Ja se zahvalim i kažem da ne pušim! Čovek se nasloni zapanjeno na šank i isterese bujicu komplimenata na preporuku jednog nepušača. „Odakle? Kako?“ „Pa, iz knjiga.“ „Šta, ti pušiš knjige?“ „Ne, malo sam čitao da bih spremio kolege...“ Ostao je zabezeknut i nakon toga insistirao da posle radnog vremena, sa mnom i još jednim kolegom, odnosno u društvu koje je izabrao, uživa u cigari.
I to je tebi bila ta prva? Kakav je osećaj? Da li si tada bio svestan da krećeš u misiju bez povratka?
Da, to je bila prva i to je jedna od najjačih cigara koje uopšte na Kubi prave. Popušio sam dve trećine i ostao bez glasa. Bio sam slika bez tona...
Baster Kiton, Čaplin...
Baš tako, ali vidiš, kada sam se sutradan probudio, nije mi baš bilo dobro, ali mi je bilo i odlično. Kao ono kada posle kafanske tuče poželiš ponovo da se biješ. Strast je probuđena!
I tako je uključen prekidač?
Nisam ja tada bio najsvesniji da je to baš i toliko to, pošto je trajao razvoj i istraživanje, ali ta prva Partagas Lusitanija je definitivno bila početak konkretne strasti i životna prekretnica. Posebno je interesantan bio period bombardovanja, kada je Hajat bio leglo novinara sa svih strana sveta i kada su oni donosili kojekakva „čuda“. Sa cigarama sam taj pakao lakše preživeo.
Sa tobom bi se iz tog perioda složile brigade uživalaca piva, hašiša, leksilijuma, rakije, marihuane...
Cigara je izuzetno dobra kao uteha, kao što daje i finalni pečat slavljeničkoj euforiji.
Šta se dalje dešava?
Pa rekoh ti, rad i dalje istraživanje. Pre trinaest godina dajem ostavku na mesto potpredsednika udruženja barmena i osnivam Cigar Society Club. Ideja je bila da zaljubljenicima u cigare pružim što veći broj informacija, da ne preterujemo sa terminom – edukacija. Beše to malo naivno, tu i tamo neki tekst u novinama, ako može da se provuče... Znaš da je duvan već tad debelo betoniran kao tabu.
Ne daj Bože da se pojavi nešto afirmativno?
Tačno. E tada se već priprema prostor za prvog ozbiljnog uvoznika, sprema se i čuveni Džulieta šop, koji se nalazi na mestu nekadašnjeg kultnog Zlatnog Papagaja... To smo otvorili...
Ko smo to „mi“, koji smo otvorili Džulietu?
Onaj deo „Mi“ koji ne poznaješ su: Nenad Kovačević, tadašnji vlasnik Jolly Travel-a, neki njegovi partneri i sestra... Ja sam bio sa strane, pošto sam tada još uvek radio u Hajatu. Međutim, za odrađen konsalting sam od Tijane i Neše dobio kao znak pažnje put na Habanos festival u Havani. Taj prvi odlazak je nešto od čega se i dan danas naježim pri samoj pomisli. Evo, peku me oči kad pričam o tome. Znao sam od prvog trenutka tamo samo jedno: „Ja ovo želim! Želim da ovde pripadam!“ Strast u izvornom smislu, neuporediva...
Insistiraš uvek na tome da je u pitanju džentlmenski „sport“. Šta to konkretno znači?
U svakom smislu je džentlmenski. Nastupi oblika: „Brate, daj pljugu!“, su apsolutno nedozvoljeni. Tako se ne traži cigara. Pravi ljubitelj cigara će reći: „Izvini, zaboravio sam cigare. Da li imaš jednu na zajam?“ I onda je na onom ko je pitan da odluči da li će mu dati ili ne. Posebno me užasne kada mi neko „iskuka“ cigaru, koja je gotovo raritetna, povuče par dimova, procedi: „Kako možeš ovo da pušiš?!“ i ugasi je. Takvih prostakluka je bilo ranije, ali danas sam vrlo rigorozan po tom pitanju. Bolje da mi neko spali novčanicu od 50 evra nego da mi ugasi cigaru koja košta manje, ali se „krvavo“ nabavlja. Etika je ono sa čime kreću predavanja na mojoj „Cigar Academy“ i uopšte kad držim predavanja. Etika je osnova osnove.
Da nastavimo u tom duhu. Šta je to što je neophodno znati, recimo, iz vizure opšte kulture? Iz pozicije nekoga ko polako ulazi u taj svet...
Kubanci su svoju nomenklaturu cigara, veličine, brendove i sve što to prati užasno zakomplikovali... Učili su od francuskih vinara, to ti je jasno? Kreće se od najosnovnijih pojmova, pa redom. I sada, kad sednu dva džentlmena, okupljena oko iste strasti i pričaju petnaest minuta, potpuno je jasno ko zna koliko. Onaj ko zna manje, krajnje ljubazno pita obaveštenijeg sagovornika da li je on voljan da mu da željenu informaciju više. Prosto, to tako ide... Tako se neprestano saznaje više.
Koliko je komplikovana proizvodnja cigara i šta se u toj proizvodnji koristi?
Evo, povući ću paralelu sa vinom, pošto su te dve strasti izuzetno bliske. Kao što vinogradar posvećuje svu snagu i moć koju poseduje u grožđe koje gaji, odnosno, okopava, povezuje, orezuje, redukuje rod zarad kvaliteta... E pa ista, ako ne i veća količina ljubavi i energije se posvećuje duvanu. Od trenutka kada je posejana biljka do odlaska listova na preradu, ona je dotaknuta bar 150 puta rukom farmera. Do fabrike prođe još bar 60 ruku, a onda u fabrici... Ako išta zahteva naporan rad, onda je to uzgoj duvana. Zamisli da se to tako radi u Nemačkoj! Koliko misliš da bi koštalo?
Strah me i da pomislim. Ovde možemo otići u tužnu priču o ceni rada na Kubi, ali da je preskočimo, pošto se lako zaplačem... Nešto sam razmišljao, pa me ispravi ako grešim. Po meni, cigare su sličnije vinu nego cigaretama. Ozbiljan pušač cigareta arči samo jednu vrstu i tek je onda pravi, odani pušač. A vi sa cigarama, kao i vindžije, što se kaže – „šarate“. Ima li to smisla?
I da i ne. Postoje oni stari, zagriženi, tradicionalni ljubitelji cigara koji puše samo jednu te istu ceo život, ali mislim da to nisu ozbiljni pušači, u izvornom smislu. Naprosto, mora se probati toliko toga. Vodio sam čak i dnevnik ali sam posle više od 700 različitih cigara nemoćno digao ruke. Postalo je besmisleno. Toliko sam probao da mi u memoriji ostaju samo one koje su ostavile baš upečatljiv utisak. Obično dobrih se više i ne sećam. A svakoj pružim šansu, pravilom – prva trećina. Ako se posle prve trećine ne zaljubimo, ljubavi tu biti neće. Poštovanje svakako, ali ne i ljubav. Stoga je zaista besmisleno pušiti samo jednu vrstu...
Raznolikost naravno da vuče za sobom, kao Popajev Kića ćebence, potrebu za takmičenjima. Pomenuo si mi jedno, koje se održalo nedavno u toku tvog vikend mini festivala. O čemu je reč?
Na inicijativu mog dragog prijatelja Marka Bilića iz Splita, koji ima svoj cigar klub tamo, organizovao sam jedno, potpuno „ludo“ takmičenje. U okviru tog dvodnevnog mini festivala uživanja cigara i spajanja sa raznim pićima i hranom, spontano se nametnuše i te kvalifikacije. Marko je, naime, idejni tvorac svetskog prvenstva u sporom uživanju cigara. Dakle, imali smo prve kvalifikacije, za našeg predstavnika na sledećem svetskom prvenstvu...
To je neka šala, da kažem džentlmenska?
Nije šala, uopšte. Mnogi su mislili da je šala, a sada se dve vodeće svetske firme otimaju oko sponzorstva za sledeće svetsko prvenstvo. Propozicije postoje, sve je krajnje jednostavno.
Propozicije u uživanju?!
Svi dobiju istu cigaru i kome duže bude gorela, pobedio je. Naravno, cigara ne sme da se ugasi. Ma poslaću ti pravila na mail, da vidiš kakva je to ludost. Pre pet godina, kada je organizovao prvo takmičenje, bilo je dvanaest učesnika, od čega sam ja doveo pola. Bio sam u fazonu, daj da pomognem drugu, pošto mu nije dobro. I to je došlo dotle, da ove godine sedamnaest zemalja ima kvalifikacije. Prošle godine, u finalu, 135 učesnika. Pa ti sad vidi kome nije dobro! I on je doveo kod nas ovde, da bi ohrabrio učesnike, svetskog prvaka iz Amerike.
I kako su se proveli naši? Ko je pobedio?
Šta misliš ko je pobedio? Pazi, to je ipak veština, a naši ljudi su bili potpuno nepripremljeni. Marko je uspeo da animira njih deset u ova dva dana i sjajno je što su pristali. Svetski šampion je bio potpuno dominantan, pošto je postigao samo dva minuta slabije vreme (1h 52min) od svog najboljeg. Sad je tu mali problem oko drugoplasiranog, pošto propozicije ne dozvoljavaju da se drugoplasirani takmiči na prvenstvu.
Pa valjda je svetski šampion bio tu van konkurencije, pobogu?!
Ne znam, videćemo. Ali je bila takva atmosfera da ti ne možeš da veruješ. Ljudi sede okolo i gledaju njih desetak kako se takmiče. Navijanje, komentari, kao da je najluđi fudbal u pitanju... Marko ih bodri. Interesantna je priča o šest devojaka koje su to pratile i kad se sve završilo, prilaze i pitaju me da li postoji neka škola za uživanje u cigarama. Nije mi bilo jasno zašto me to pitaju, ali me je objašnjenje oduševilo: „Pa ti ljudi su tako hladnokrvni, a takmiče se... To je korisno za život.“
Znači, imamo i takmičenja, tako da ništa ne manjka. Jako je to zarazna priča i verujem da će zainteresovati dosta naših čitalaca. Kako da te nađu oni koji se zainteresuju za tvoju školu, odnosno „Cigar Academy“?
Lako je doći do mene, ako se ljudi zaista interesuju. Mogu preko Cigar Society Kluba, preko SERSE, preko Vinovnika... Kako god. Svako koga interesuje ova strast je dobrodošao. I hteo bih jednu važnu stvar da dodam... Duvanskom dimu nije mesto u blizini dece. Niko normalan neće reći da dim nije štetan po zdravlje. I zato je važno da on bude lični izbor. Samo to...
Zdravko, hvala na razgovoru.
Nema na čemu, hvala tebi na interesovanju za ono što radim.
