Događaj
Wine Mixer Jam House or Belgrade Wine & Dine - Potera za nekom novom publikom
Beogradski Mixer House je ovog vikenda (16. – 17. 11. 2013.) poprište spajanja dva koncepta pod stranim naslovima u treći, razume se – strani
Kontroverze koje su prethodile ovom događaju pre svega su se odnosile na sam datum održavanja. Naime, valjalo bi razrešiti misteriju: Ovaj događaj je u ovom terminu zakazan neznatno pre, ali ipak pre desetog Beogradskog Salona Vina. Mnogi „obavešteni izvori“ su tvrdili da je koalicija Vajn Džema (WJ) i Mikser Hausa (MH) zamislila suicidni pokušaj manifestacije zbog izlaska na crtu neprikosnovenom Salonu. Istina je drugačija. Hotel Hajat, domaćin Salona, iz svojih razloga je pomerio domaćinstvo na nekoliko nedelja ranije, tako da je Salon upao u termin Belgrade Wine & Dine – u (u daljem tekstu - BWD). Niti je Salon ispao neprikosnoven, niti je BWD ispao suicidan. Taktički uzmak festivala Mediteraneo je ostala jedina posledica. Održavanje tog festivala je pod velikim znakom pitanja. O tome drugom prilikom...
Da se vratimo mi onome što se jeste održalo. Zbog ovih silnih skraćenica čovek ima snažan osećaj da piše referat teritorijalne odbrane Birmingema a na bazi bombardovanja Luftvafea. Napredak i prodor kompjutera u ovom vremenu, umešan sa neiscrpnom proizvodnjom novih termina, napravio je jedan čudan umobolni jezik, koji je navodno moderan (fensi), a u stvari je samo degenerisan anglo-srpski, kakav nam je do sada bio poznat uglavnom u nemačkoj varijanti. Govorili su ga gastarbajteri. Ovaj anglo-srpski je nešto što možete čuti gotovo svakodnevno od ljudi koji izgledaju moderno i osećaju se značajno, a od javnih ličnosti ga najviše koristi znameniti Ekrem Jevrić (Da bi živijo u Njujork treba ti mani, mora da nađeš džab!). Ako uzmemo da WJ kao ime zaista ima smisla, kao i MH, onda je naziv novonastale manifestacije, blago rečeno, nebeski nemaštovit.
BWD je na sreću, najmanje sreće imao sa imenom. Prostor Miksera je gotovo savršeno mesto za održavanje manifestacija širokog spektra. Lako se pretvara u šta god poželite, pa i vinsku manifestaciju, ako je to potrebno. Posebno je pohvalno to što MH ima svoju odanu publiku, koja dolazi na bukvalno sve što se tu organizuje. Tih ljudi ima toliko da je faktički nemoguće da vam bilo šta ne uspe. I da napravite sajam veštačke oplodnje vrabaca, doći će publika. Da se razumemo, to je svakako plod upornog i smislenog rada MH, odnosno ljudi koji u njemu rade. Tako gledano, prostor plus publika, MH je nesumnjivo imao šta da ponudi novoj koaliciji.
WJ je u ovoj priči takođe imao jak koalicioni potencijal. Odlični odnosi sa vinskim kućama, izgrađeni gotovo preko noći, plus savršeno uklapajuća dizajnerska rešenja Vladana Kike Stanojlovića, pa i ta nova, mlada publika koja prati WJ u svim varijantama... Da, da, imao je i Kika šta da ponudi! WJ manija se širi regionom, tako da su učesnici BWD iz komšiluka preslikana priča sa zagrebačkog WJ-a. Za ono „D“ iz BWD su se verovatno potrudili zajedno, mislim WJ i MH.
Velika pohvala za organizatore BWD-a je upravo povod koji ih je u koaliciju skupio. Možda je tu tajna tih grdnih stranih imena? Naime, kada se kod nas prave koalicije, onda je to uglavnom iz „čopor“ razloga, preciznije – grabež oko plena. E pa ovde nemamo taj slučaj. BWD, kao koalicija WJ i MH nastaje zato što se lepo uklapaju, po principu „ja imam ono što ti nemaš, a ti imaš ono što ja nemam“. Jedino što imaju i WJ i MH je publika, koja je zajedno opsela MH. Stoga je ovo apsolutno savršen primer simbioze. Svako je dao sve od sebe. Svako bi i inače trebalo da da sve od sebe, a kada na kraju uzme ono što mu pripada imate situaciju koja je formalno utopijska, ali suštinski pije vodu, mislim – vino.
Vino? Vina je bilo, Bogu hvala! Reprezentacija vinara, u odnosu na Salon Vina u Hajatu, nije bila ništa slabija. Više ozbiljnih vinarija je falilo Salonu, ako se posmatraju samo domaće. Ispostavilo se da je Salon imao jači regionalni karakter, zbog vinarija iz cele SFRJ - bukvalno! Pojedini su bili na oba mesta, što je gotovo nenormalno, ali se i to može. Zbog pominjanog preklapanja, neke vinarije su odustale od obe manifestacije. I to je legitimno, ali i za prst na čelo. BWD je zaista dao sve od sebe i veliko je pitanje da li mogu više. Dobro, ako uzmemo donekle opterećujuću elektronsku muziku koja se nesrećno pretapa sa balkonskim razglasom dok je u toku radionica, onda je to više propuštena šansa nego kakofonija kao takva. Elem, umesto da i narod u parteru čuje to što se dešava gore, pa se eventualno zainteresuje, ostaje im da slušaju buku. Pošto ovaj tekst izlazi između dva dana BWD-a, možda dođe i do nekih kvalitativnih promena u tom smeru. Valja dati šansu...
Ono o čemu se najviše pričalo je ipak izostalo. Publika koja je došla, predstavlja kupažu WJ publike i MH starosedelaca. Postoji iluzija o novim ljudima, ali radi se samo o tome da su WJ-ovci bili MH-ovcima novina i obrnuto. Osoba koje se prvi put susreću sa WJ i MH istovremeno, teško da je bilo. Ali i toliko koliko je bilo, bilo je dovoljno. WJ i MH imaju lepu podršku među narodom i to je sasvim dovoljna baza. Sve u svemu, nije to sve tako loše. WJ se polako kuraži da udari na veći prostor, MH širi svoju, inače prešarenu ponudu i u tome ih valja podržati. Odvojeno ili zajedno, svejedno. Putujući, a opušteni WJ cirkus ide dalje, na veliko zadovoljstvo publike u regionu, dok MH ostaje tu gde jeste, sa tendencijom dalje programske ekspanzije. Važno je samo da što više ljudi dođe i da se uveri u to da li tu pripada ili ne. Ko ne dođe, ne može to ni znati, zar ne?
