Lično
Vinčansko vinsko pismo – Primicač Dejana Savićevića
Neformalni izlet u Topolu, Vinču, Lipovac...
Udruženju vinara Šumadije se ove godine dogodilo mnogo toga lepog. Sve to je opšte poznato i o tome se manje više pisalo, slikalo, intervjuisalo... Svetski muzej vina u Bordou, Salon u Kragujevcu, Oplenac, Beli Dvorovi, Ambasade, Andrićgrad... Međutim, ono najbolje što im se desilo i što se u realnom vremenu kontinualno dešava ostaje nezasluženo u senci. Stoga ćemo u ovom tekstu malo „džarnuti“ i tu suštinu. Šta se to dešava Šumadincima?
Za početak, digresija: Moja pokojna baba je unuke mantrički maltretirala (svojom rodnom) Gružom, više nego svi izbegli Sirijci sami sebe, svojom domovinom. Na kraju me ubedila da sam i ja iz Gruže. Uz to, dobar deo letnjih ferija sam provodio na ujakovom imanju u Badnjevcu. (Da postoji letnja liga kao u NBA, moglo bi se reći da sam igrao „fuzbal“ za Omladinac iz Badnjevca.) To je više nego dovoljno da me se smatra Šumadincem. Organoleptičke karakteristike šumadijske vode i vazduha su mi zapisane u kostima. Pišem ovo da bih opravdao to što kapiram, kao da nije dovoljno napisati, pa da se shvati!?
Svako ko je prošetao „vinskom halom“ u vreme BeoWine fair-a ove godine, zapazio je „suptilnu kafanicu“ koju su napravili Šumadinci. Bilo ih je, ali nisu bili svi. Ona fora: „Bili su naši predstavnici, branili boje, itd...“, ovde ne pije vodu iz čuvenog Ristinog bunara u pomenutom Badnjevcu. Šumadinci su došli u fazu, a odgovorno tvrdim da je nisu svesni, u kojoj se svaki izostanak oseća. Dakle, kao kad je povređen primicač (dugo „a“) Dejana Savićevića, pa fali lucidnosti u napadu... Ove godine na BeoWine fairu nije bilo, recimo, Arsenijevića, i odmah se to osetilo... Duva malo promaja sa desnog boka, pa je gol ugrožen. Ono što je ideal mnogih, oni su postigli, naoko bez većeg napora.
Bez osoba poput Hasana Šehate, sjajnog bivšeg selektora egipatske reprezentacije ili Jirgena Klopa (Majnc, Dortmund, pa Liverpul), odnosno ljudi koji su sa velikim uspehom brendirali timsku homogenost, (prvi na zort, a drugi na drugarskoj bazi) Šumadinci su zauzeli svoje pozicije u timu. Svi su važni i svi su u formi. Čak se i fotografišu kao fudbalski tim, čime i iniciraju ovakvu simboliku. Nekoliko vodećih imena su takođe igrači, ali su dobili uloge i u trenerskom segmentu, pa taj zadatak izvršavaju prilično dobro. Trenutno su samo oni tim koji igra svoju ligu, ali željno iščekuju konkurenciju. (Nema Zvezde bez Partizana i obrnuto.)
Arsenijević je, dakle, tada falio. Bar meni lično i to mnogo. No, znajući stanje stvari, Nemanja (vlasnik vinarije Arsenijević) mi je sukcesivno u Beograd donosio uzorke iz 15-te, nekoliko puta u proteklih šest meseci. Logično je bilo da se ode u Vinču i na licu mesta vidi situacija, pošto su „flašice" koje je donosio bivale sve bolje i bolje. Da bi se probalo i najbolje, po prvi put sam se zaputio u ovu vinariju, koju inače revnosno pratim od starta. Tako je i moja žena postala istorijska ličnost. Sem familije i bliskih prijatelja porodice Arsenijević, ona je prva osoba na svetu koja je došla u Vinču, ali prvo kod Arsenijevića. Mali kuriozitet i red je da se zabeleži. Možda to jednoga dana bude pitanje u kvizu.
Nemanja i ibertalentovani Darko Bogdanović, pre svega, u maloj moćnoj porodičnoj vinariji Arsenijević rade sovinjon blan (kao sorta verovatno najlogičniji kandidat za glavno šumadijsko vino – prim. aut.), šardone (omiljen u Šumadiji, ali je kod njega naglašena disperzija pristupa, odnosno stilova), roze i sortni, ponosno karakterni merlo, jači od sebe. Odlični roze Arsenijević inače, od skoro krasi definitivno najintrigantnija etiketa na našem tržištu. Ova etiketa je na neki način putokaz, ne samo u estetici vinskih proizvoda. Tu po prvi put imamo maestralno realizovano sadejstvo izuzetno modernog pristupa vizuelnom i esencijalne tradicije. Moderno tumačenje tradicije je voda sa izvora prosperiteta, da se tako jednostavno izrazim.
Dakle, situacija je sledeća: Sovinjon blan Arsenijević je definitivno vino koje se neizostavno mora probati. Sigurno vredi više no što košta. Postoje oni koji ga „spuštaju“, ali život bez „referentnih mudrosernih, negativno naelektrisanih genija“ ne bi bio interesantan. Jedina drama ovog sovinjona je da ga bude dovoljno... Šardone je preležao dečije bolesti (2013, „umereni šećerko“) i sada pred sobom imamo kompaktan zajednički sadržalac najboljeg od šumadijskih šardonea. Oba bela vina su baš naglašeno voćnog karaktera i predstavljaju lep zadatak iz enigmatike (Prepoznavanje voćnih aroma i ukusa). Roze je, logično, prvi izašao na tržište i formalno spada u „tvrdu struju“ regije. To su oni koji „furaju“ kaberne sovinjon u providnoj formi. E sad, da li je u pitanju sugestivna moć etikete ili je to zaista tako, ali deluje nekako cvetnije, voćnije i u najboljem smislu, suptilnije od standardnih šumadijskih „kabernozea“.
I mogli smo dugo da sedimo, uživajući u ovim Arsenijevićevim vinima koja će se zasigurno, a najkasnije sledećeg leta, doživljavati „pod obavezno“, poput ’ladne lubenice, ali Nemanja nas je najavio i kod g. Rogana, svog uvaženog kolege, koji je započeo rad na novom podrumu. Jako lep gest, pošto je naš domaćin, šmekerski i galantno ustupio pola naše pažnje i ovom sjajnom podrumu. Rogan, Širaz, pogled, divni ljudi... Lično, mnogo volim sa Darkom Bogdanovićem da probam i diskutujem vina, zato što zna materiju, zato što poštuje i zato što je jako odmeren, obrazovan i duhovit momak. A gospodin Rogan bi trebalo i familiji da naplaćuje pogled sa svoje prelepe terase. Neka piju za džabe, ali pogled mora da košta. Vazduh koji leči sve prirodne bolesti nema potrebe ni spominjati.
Tako da... Šta reći na kraju? Da je Nemanja Arsenijević neko sa kim se mora računati u neposrednoj budućnosti, to smo znali. Da su mu vina sve bolja i bolja, pa i to smo znali. Da je izuzetan domaćin, gotovo da se podrazumeva... Ono što je nama bio dodatni pozitivan šok je Nemanjin brat Aca: mlad, stabilan, sposoban i predobar momak, koji se (poput brata, donekle) posvetio voćarstvu i odlučio da živi tu, gde je i odrastao. Vinča jeste objektivno raj, ali način na koji Aca vrlo simplifikovano objašnjava svoje planove i motive samo su za slušanje. Komentar im nije potreban, sem klimanja glavom. Poznavati sve ove ljude i biti u prilici da se sa njima družim, smatram svojom ličnom, nezasluženom privilegijom. Samo napred, Prijatelji, da bi ova zemlja bila još bolja!
Nenad Andrić
