barell

Lično

4. oktobar 2016.

Transferi

U vinskom svetu je sve više prelazaka zaposlenih iz jedne u drugu vinariju. U čemu je fora?

Pred održavanje prvih višestranačkih izbora u Srbiji nakon ozbiljne pauze, pre više od četvrt veka, među mislećom omladinom je vladao specifičan oblik euforije. Padaju komunjare! Pada banda crvena! Sam pogled na tadašnji sastav vodećih opozicionih stranaka zaista je ulivao poverenje. Kasnije, u omiljenim nam skupštinskim raspravama, ti “naši” su zaista briljirali. Rezultati izbora koje je tada aktuelni, ekstremno netalentovani vođa spram sebe raspisao (većinski princip) su samo dodatno razjarili entuzijazam. Oni stariji, mudriji, sve vreme su hladili naše usijane glave tezom da se mi demokratiji tek učimo. I naučismo se, do mojega. Ako je ovo danas ono što smo naučili, onda bolje da nismo ni učili. Rotacije centripetalnih opcija koje se svode na bahaćenje, poluočiglednu krađu i ostalo iz tog ešalona aktivnosti, postale su notorna realnost. Lupetanje se podrazumeva...

Jedino što radi sve vreme bez stajanja i daje izuzetne rezultate je subverzivna aktivnost izvesnih službi koje maestralno razbijaju misleće grupe, još na nivou embriona. Odlazak dominantnog SPS-a inicirao je pravu malu društvenu igru preskakanja iz tima u tim. Prvi primer je DSS, koji je od salonske, retoričke desnjikave stranke, preko noći narastao kao da ima lepezu tumora. Tumori su nagrnuli iz posrnulih stranaka pa je suštinski DSS ekspresno uništen. Kako je koja stranka dolazila na vlast, apsorbovala je preletače. Najodvratniji su definitivno oni koji promene pet stranaka i onda tvrde kako je njihov put sve vreme isti, ali se stranke menjaju. Ma da... Reci, rođo, onda šta ti je put, mada znamo da je iz gore navedenog ešalona aktivnosti.

Dobro, u politici je to baš očigledno, ali se pakao transfera najbolje vidi ipak u sportu. Menjati klub, grad i zemlju svake godine, a biti odan svakom dresu je šizofreno. Transferi su, u ovoj meri, obesmislili profesionalni sport i on je zaista postao goli posao. Definitivno živimo u eri brutalno osakaćenih emocija, pošto je nemoguće menjati dresove tom brzinom, ako čovek išta oseća. Slično je i sa poslovima. Preporuka nekog svetskog udruženja psihijatara pre petnaestak godina je glasila: “Najzdravije po psihu je menjati posao na najviše sedam godina.” U fazonu, nemoj da se vezuješ!? A opet, organizuju se kojekakvi tim bildinzi i slična sranja, da bi se ljudi ipak povezali. Logično, pošto je nemoguće vezivati se u stresnoj atmosferi konstantnih, bezočnih prohteva.

Čovek više ne zna gde bije. Sem, eventualno, motikom u zemlju... Nekako ispada da se poljoprivreda ne uklapa u ovu psihijatrijsku preporuku. Generalno se, za ljude koji svoju sudbinu kroje i čitaju je iz zemlje, smatra da nisu normalni. Po današnjim aršinima, to je neviđeni kompliment. Kada se insistira na trajnosti isključivo u promenama, svaka postojanost je jeres.

Vinski biznis, kao sofisticirano dete poljoprivrede je paradigmatičan. Naprosto, u pitanju je preslikani život. Za uspeh jedne vinarije “u životu” i neprestano pomeranje granice kvaliteta i kvantiteta, neophodan je kontinuitet. Uspešan artistički hod po sajli tendencije, bio je izvodljiv, po piscu ovih redova, jedino uz ustoličavanje osoba “B”, pa i “C”, unutar vinarije. Čovek – vinarija, po logici stvari i obimu zahteva, nije imao šanse. Dve ruke, dve noge i jedna glava su malo, naravno. Ako vlasnik ima grip, ima ga i cela vinarija... E sad, ovde smo se malo naučili demokratiji. Čoveku – vinariji je pružena neočekivana šansa da prosperira, baš na bazi transfera. O čemu se radi?

Neprirodnom brzinom, u vinskom biznisu dolazi do prelazaka iz vinarije u vinariju. Na meti su vrhunski enolozi i ništa manje vrhunski komercijalisti. Tako da sve češće dolazimo u situaciju da neki transfer objašnjavamo sa “To je onaj što je bio tamo, pa tamo, a onda je prešao kod onih i sad je ovde...” Ako se pod hitno to tržište osoba “B” i “C” ne smiri, stvoriće se potreba za vinskim menadžerima. Nešto kao u skrnavom fudbalu. Doduše, ovde je situacija malo drugačija. Naime, ne radi se ni o kakvim epohalnim promenama, pošto se uslovi matematički mogu svesti na plus minus 30 posto. Šta je onda u pitanju?

Vino je suviše lično. Mnogo toga je do čoveka. U transferima enologa donekle i postoji logično objašnjenje. Razlaz u vizijama “gazde” i kreatora je moguć, samo se postavlja pitanje kako to da oni koji su najduže na tržištu i ličnim primerom vode ovu scenu, izbegavaju rokade? Da li su i zbog toga veliki? O tome bi valjalo da razmisle oni koji pretenduju da budu veliki. Rekoh, kao i u životu, neki misle da su veći no što jesu, a neki su opet, veći no što misle da su mali. Kako god, kažem, kod transfera enologa postoji razumno objašnjenje, ma koliko labavo bilo. A šta ćemo sa komercijalistima?

Enolozi retko postaju “zaštitna lica” vinarija iz prostog razloga što neretko rade na nekoliko lokacija. Komercijalisti se, po prirodi posla (sajmovi i slično...) češće pozicioniraju kao osobe “B” u vinariji. A opet, lakše se otpuštaju i prelaze u druge “timove”. Često, ne svojom voljom, dobijaju status razvedene žene koja zadržava prezime prvog muža i kroz nastupajuće brakove. Prosto, na neke ljude se teško navikavamo sa drugim asortimanom vina ispod “miške”. Duplo veće ponuđene plate su razumljive i nisu za raspravu. Ajd' da kažemo i bolja kola... Međutim, obično su promene kozmetičke prirode i nisu prioritet. Verovatno je nešto lično u pitanju, ko bi ga znao?!

Pre dve godine sam za šankom jedne vinoteke zatekao vinara kako piše neke brojeve po novoj salveti. Na pitanje šta to računa, odgovorio je sa: “Gledam koliko će da me košta eventualni komercijalista.” Ako se komercijalista kapira kao trošak, onda je on računaocu evidentno nepotreban. Međutim, ovim gradom (Beograd) šparta veliki broj ljudi koji zastupaju vinarije sa neviđenim žarom, “grizući” za brend. To je lepo za videti. Postavlja se pitanje, kako takva, srčana i odana osoba napusti jednu vinariju pa pređe u drugu. Sada su te promene gotovo na nedeljnom nivou. A u pitanju je plafon pedesetak osoba. Kada često menjaju dresove, neophodan im je daleko veći trud da im se poveruje u odanost aktuelnom grbu iznad sise. O tome niko ne vodi računa, a njima je sve teže.

Onaj princip učenja demokratije iz uvoda se polako provlači kroz sve. Poštujem instituciju “dečijih bolesti”, ali su mnoge pelcovanjem i iskorenjene. Logično je da se čovek uči dok je živ, ali pobogu, ne uči istu stvar ceo život, pošto bi tada ispao malouman. Čovek – vinarija, gore pomenut, dobio je svoju šansu da nosi grip “na nogama”, ali kod njega – nje bar nema promena. Uvek je to isti on, sem ako samog sebe ne otpusti. Do sada nije bilo takvih slučajeva, što ne znači da i neće.

Najveća tajna uspeha u poslu je odabir saradnika. Koliko samo imate primera dvoje pojedinačno sjajnih ljudi čiji brak predstavlja trejler za laki horor? Nije svako za svakoga, fakat! Stoga je jako bitno pronaći prave, kvalitetne i odane saradnike, omogućiti im određeni stepen autonomije i uživati u plodovima svog izbora. Srbija je carstvo idiotske kadrovske politike, od vrha do dna. Nepogrešivo pogrešni ljudi na pravim mestima... Da je vinarstvo nešto beznačajno ovi transferi ne bi toliko ojedali rožnjače. Međutim, vinarstvo je uz sport (bez fudbala) nešto najbolje što imamo i zato je važno da u svemu bude primer. Stoga, vinari, pazite koga zapošljavate, a kad ga već zaposlite snosite posledice. Ako pazite, te posledice će biti: podizanje brenda i uvećan profit. Keve mi! Onaj ko ne pazi, propao je, samo mu to još nije saopšteno.

 

P.S.: Korenje na fotografiji je... Ma kapirate, inače ne bi bili na ovoj stranici.

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Ako želite da u svom vinu imate dominantnu aromu vanile a da se ne petljate sa baricima, odradite šaptalizaciju vanil šećerom..."

(iz naučne publikacije "Nešto me cepa glava sabajle", dr. Rodoljub Čips)