Lično
Snaga
Zatvaranje kruga imenom. Dvokorak. Sabonis! Virtus za početnike...
Nemam dovoljno informacija (priznanje koje se kod nas teško izgovara), pa da tvrdim kako je sponzorstvo avanzovalo u kumstvo prvo u profesionalnoj košarci. Da se razumemo, postojali su razni klubovi osnivani od strane još raznijih preduzeća, ali su u ostalim sportovima ta imena bila postojana i dugotrajna. Ne i u basketu. Pre tri decenije je golobradi Predrag Danilović prešao iz KK Bosna (Sarajevo) u KK Partizan iz Beograda uz nepripadajuću i sumanutu kaznu od godinu dana suspenzije. Junački je to otrpeo, spremajući se za svetsku karijeru... Svi oni koji su se u novobeogradskim blokovima bavili futingom (trčanje pre doručka, krmeljivih očiju) po savskom nasipu, svako jutro su viđali ovog momka na „stazi“ (Galovica - Blok 70a) i on je verovatno jedina osoba za koju mogu reći da je ne znam iz viđenja (obavezan klimoglav), nego iz trka. Tolika predanost, a znajući da pored tog futinga ima i bar dva redovna dnevna treninga u klubu, od starta je ukazivala da će od njega postati neko i nešto. Tako i bi.
Otkud baš Danilović (bez kucanja preko Sabonisa) u ovoj priči? I pored činjenice da je Danilović ostavio dubok trag u svakom klubu čije je boje požrtvovano i profesionalno branio, jedan mi se posebno urezao u pamćenje. Iz Bolonje je. E, a kako se zove? Ovde se vraćamo na sponzora kuma. U Italiji se to zaista menjalo na godišnjem nivou, a jedno, iz čitave palete imena tog kluba je – Virtus! Da se klub tako zove već par decenija i da izlazi na kraj sa grčkim, turskim i ruskim Amerikancima, te hara Evroligom, našem vinskom evroligaškom klubu u usponu bi proboj bio malo otežan. Danas je, ipak, prva asocijacija na ime – Virtus, fenomenalna vinarija iz Viteževa.
Virtus znači snaga i to ime prilikom lepljenja na staklenu ambalažu kao da indukuje još 40% svega što i inače valja unutar boce. E sad, to da li nešto valja ili ne valja, odnosno da li i koliko valja, formalno i sudbinski određuju „bodadžije“, odnosno osobe koje imaju znanja i integriteta da funkcijom „Dođi da ti čiča zalepi ocenu“, jednoznačno preslikaju vino u broj. Od svih tih silnih takmičenja, nekako se najviše uvažava ono koje organizuju kolege iz časopisa Decanter. Virtus je ove godine i tamo pokazao da je virtus. Nema ničeg lepšeg nego kada opravdate svoje ime i učinite ponosnim one koji su vas stvorili. Boce iz Viteževa kod Žabara su upravo to učinile. Mali prilog uvodu: Virtus – Žabari – „žabari“ – Italija – Bolonja – Virtus!
Virtus pripada, na našu veliku sreću, sve brojnijem ešalonu domaćih vinarija sa zaokruženim konceptom. „Pročitaj vino, okusi istoriju“, dobar slogan koji je prati, nisu samo puke četiri reči i lucidna kombinatorika u slaganju. Ako se uzme u obzir gde i kako ta vina nastaju, slogan je logičan, primeren i opravdan. O tome imate više podataka na veb prezentaciji same vinarije. Za jedan (bar u vinu) mlad tim ovo je bio više nego mudar potez, pošto vina generalno plaču za pratećom naracijom. Neki su primorani da je legitimno kreiraju bujnom maštom, nekima je realno data, a Virtus se šmekerski „naslonio“ na rudnik. Priča o Dunavskoj civilizaciji i Vinčanskom pismu (najstarijem, a nama razumljivom – prim. aut.) nema kraja, a početak joj je nepojmljivo daleko. Toliko daleko, da je to čak i opasno, ali u nekom smislu šireg značaja.
U eksploataciju rudnika se svakako ne ide kašičicom za espreso. Prirodno, Virtus nije prva institucija koja je tu zabola ašov. I mora se priznati da su se opskrbili odgovarajućim alatom. Griđo, traminac, sovinjon blan, prokupac, marselan, kaberne sovinjon, pino noar... Na prvi pogled, sortiment deluje kao iz brošure „Koc – konopac“, međutim, sve to ima smisla. Traminac, sem uspeha u Londonu (a iz kilave 14-te, što je jako važno) nije kod nas toliko česta pojava, a poseduje sve atribute za poprilično stabilnu publiku. Griđo, najvinskije vino po skromnom mišljenju naše redakcije, predstavlja nešto što svaki restoran mora imati. Sovinjon blan je stvar lepog vaspitanja. Autohtoni adut i srpsko tečno mezimče, prokupac, jasna je i odlična konekcija sa kusanjem izvorne istorije iz slogana. Marselan? Taj će tek da se sadi u ovoj zemlji, a Virtus je tu da ukaže na nesamerljive moći sorte. Kaberne sovinjon, ukusna tečna sonda za komparativne potrebe i pino noar, razmažena i ćudljiva tačka razdvajanja gornjeg od ostalih vinskih domova, zaokružuju ovaj bogati asortiman.
U kraju gde se rađaju, školuju i stanuju Virtus vina, grožđa je bilo od davnina. Poput još nekoliko važnih vinogradarskih rejona Srbije (Niš, Levač...), mlavski rejon je i dalje bitna tačka sa stanovišta proizvodnje grožđa, ali još uvek imuna na blagorodnu, aktuelnu „pandemiju“ proizvodnje vina. Princip ostrva u vinskom svetu nije neka radost ni za samo ostrvo (Kruso se silno obradovao Petku, ali falilo je i nekih riba). Kada ste jedini, onda ste i najbolji i najgori, a van ste utabanih staza. Ukazujete, ali ne dokazujete da je cela oblast potencijal za rad na vinu. Prosto, sami ste. Međutim, tu se listing muka ne završava. Svaka vinarija koja je manje – više sama na nekom području, a poseduje i prikazuje izuzetan kvalitet u onome što čini, pored odgovornosti za sopstvenu sudbinu, na plećke stavlja i „kamičak“ od par tona odgovornosti za okolinu. Nema svako virtus da to iznese na pripadajuću poziciju. Ovi rejoni, bogati kvalitetnim grožđem, a bez zdravorazumske „šume“ vinarija, predstavljaju i paradigmu Srbije u pokojnoj Jugoslaviji: Kad već proizvodiš sirovinu, napravi i proizvod, pobogu! „Pa dobro, pravimo! Šta još hoćeš?“, rekli bi u Virtusu. Ništa, samo tako nastavite, pa ćete vrlo brzo „kucati“ preko Sabonisa. U dvokorak ste ušli...
Vinovnik
