Lično
Rialiti šou: 36 sati - Enolog! (III deo)
Nikada nisam znao ispravan odgovor na pitanje: „Gde zeka pije vodu?“ Za slučaj da se pitanje preformuliše u „Gde zeka pije sjajno vino“, jedan od odgovora se lako nalazi na našem parčetu globusa. Negotin...
Te večeri, gospodin zeka bi svakako posetio restoran u koji nas je Nikola Mladenović Matalj odveo na večeru. Imali smo bocu Kremen Rezerve, potpuno impresivne tekućine pred kojom bi se zamislio i najzadrtiji Francuz. Prvi put u životu sam kročio na tlo Negotinske Krajine, ali kao i svaki pravi Srbin poneo sam od kuće jasan stav o tome šta bi bilo podesno tamo saditi. Nekako sam umislio da je taj kraj izuzetno pogodan pre svega za game. Ma šta pogodan!? Najbolji na svetu! A opet, Mlađa insistira da je tamo fenomenalan kaberne sovinjon. Ta diskusija je prethodila dolasku u Negotin, pa sam morao da se složim. Ako se ne usaglasite sa Mlađom, čas posla ste u blatu do prepona i gurate nov, negovan golf iz vinograda. Ili to, il’ završavate u Klokočevcu (Halo, Janko...) kao sirovina u fabrici ćumura. „Jeste, Mlađo, u pravu si!“ Ovo je naravno šala, pošto on ne bi ni našminkanog mrava (Adam Ant) zgazio.
Kada pijete loše vino, onda vam ne pomaže ni Ridlov, najbolji set čaša na svetu. A kada pijete sjajno vino, onda to može i iz flaše. Nikola se determinisao kao potpuni gospodin, pošto nije zakerao oko kvaliteta čaša iz kojih ćemo piti ponos njegove vinarije... Odličan roštilj je očajnički pokušavao da se rve sa Rezervom, ali je ipak završio na plećima. Tri ipona za vino! Kremen Rezerva ne traži hranu… To je vino koje traži respekt, dužnu pažnju i usta koja znaju šta piju. I tačka! Situacije tog tipa uvek rešavam energičnom egzekucijom porcije, pa nakon toga uživam istinski u vinu. Problem je što su te situacije nedovoljno česte u nas.
Pojeli smo i popili sve što smo doneli & naručili pa je došao trenutak da nas Nikola vrati u hotel. Posle 48 sati nespavanja, gomile vina, cigareta i razne hrane, došao je trenutak da se malo odspava. Plan za sutra je obuhvatao doručak i obilazak jednog od dva velika Nikolina vinograda. Zaspao sam brže no ikad. Kao da mi je neko štanglom napravio šajkaču na lobanji. Klasičan nokaut. Davno sam napravio gradaciju: dobro sam, nije mi loše, malo sam nešto kilav, bolestan sam, baš me steglo, u očajnom sam stanju, raspadam se, umirem i - ne mogu da upalim pljugu. Bio sam u nepušačkoj sobi, a nisam se setio da izađem na terasu i pripalim jednu pred spavanje. Eto, takva je to koma bila.
Mislio sam da ću spavati četiri dana, međutim, bilo je dovoljno sedam sati. „Jesi li ustao?“ „Jesam Mlađo, ne znam kako, ali jesam!“ „Čekam te na doručku. Imamo dosta toga da obavimo danas...“ „Važi, samo da obradujem lepo lice čistom vodom...“ U predivnoj malešnoj sali pored bazena zatekao sam svog rialiti enologa sa punim doručnim tanjirom. Formirao sam i ja sebi obrok, pa smo lepo seli da se kao svet prepiremo oko toga ko je održao najbolji koncert u našoj zemlji poslednje decenije. Ljudi iz vinskog sveta imaju infantilan hobi da slikaju samo flaše i tanjire, te im je uglavnom to i jedina tema. E pa ovde to nije bio slučaj. Iako izuzetno fokusiran na posao, Mladen ima još segmenata života. Valjda su mu zato tako dobra vina. Vino je supstanca koja organski reaguje na ljudske kvalitete svog tvorca. Od budale, skota ili dosadnjakovića nema dobrog vina. To potpisujem, kao i činjenicu da je najbolji koncert ipak bio Stenli Klarkov u Domu Omladine... Ili Koen u Areni? Mrtva trka.
Eto nam i Nikole! Svež i oran, kao da nije celu noć skidao deci temperature... Teško mu je jedino da dokaže poreklo. Ubeđen sam da je sa ostrva Hokaido! I sada ponovo u vinariju, ali u jutarnjoj varijanti. I ponovo se sve sija! Doduše, na jutarnjem suncu se i presijava. „Nidžo, da nemaš slučajno čizme za vinograd?“ Glupa li pitanja... On ima sve što je potrebno. Ima i terensko vozilo, što se ispostavilo kao nešto sasvim neophodno. „Nidžo, a koliko ima od vinarije do vinograda?“ „Oko trideset kilometara.“ E pa poslednjih deset kilometara je nešto kao put na kome bi Indijana Džons sedam puta uganuo članak ako bi išao peške i beskonačno puta izgovorio „fak“. Raskoš netaknute prirode! Na kraju takvog cimanja uvek stiže nagrada. Ovde raste Kremen!
Izašli smo iz vozila i pogledao sam oko sebe. To je jedna od onih situacija u kojima kažete: „Od ovog pogleda čir nestaje, a i rak se povlači.“ Lepota i širina od koje se čovek oseti jako malim. Nešto kao Tom Kruz. A vinograd? Kako to može da izgleda kod „Japanca?“ Sve pod konac, besprekorno. Činilo mi se kao da neko svakodnevno tu prolazi usisivačem između redova. Mlađa je delovao i više nego zadovoljno. Kako i ne bi? Njih dvojica se savršeno razumeju i svaka akcija se preduzima tek nakon usaglašavanja. Grožđe je u besprekornom stanju. Špartali smo gore – dole, po tom izdašnom brežuljku koji se pokazao posebno pogodnim za kaberne sovinjon i merlo. Pre svega zbog sastava zemljišta (prilično kamenito) ali i posebno formirane mikroklime na tom potezu. Timok radi posao. Dan ranije je zveketala ozbiljna kiša, a mi smo potpuno regularno prolazili vinogradom. Stvarno impresivno.
U zlo doba, Mlađi se javila devojka, uz najavu da joj avion sleće ranije nego što je planirano. Bio je to signal da se kreće nazad. Ekspertiza završena, stanje i više nego zadovoljavajuće. U povratku opet „Indijana Džons...“ „A šta misliš kako je zabavno ovuda ići kamionom punim grožđa?“ „Ne znam Nidžo, ne mogu to ni da pretpostavim.“ Ono što sam apsolutno siguran, to je da će Nikola svaku situaciju uvek rešiti. Njegov vinski biznis deluje kao neki embrion sistema na mnogo višem nivou. Postoje dve zajedničke crte Janka i Matalja: Prva je Fanđo iz šardonea na mestu enologa, koji savršeno radi svoj posao, a druga je činjenica da su i jedan i drugi pravi vinski putokazi za kraj u kome dejstvuju. Jedan za Smederevo, a drugi za Negotin. Postavio sam obojici isto pitanje i dobio istovetan odgovor: Svesni su odgovornosti!
Rastanak sa Nikolom je bio baš srdačan. Mlađa je tvrdio da će biti malo rezervisan prema meni!? I bio je... Jedno pola sata. Na kraju krajeva, u istom smo naučnofantastičnom vozilu koje bi trebalo ovde ozbiljno da pogura vino. A to se skapira odmah ili nikad. Da nije skapirano, jedan od nas bi bio lažni igrač. U to nema sumnje. Tako da... „Japanac“ tera dalje, u nove pobede i neka mu je sa srećom! On je zaslužuje...
„Kada budeš pisao, ne zaboravi da pomeneš The Black Keys!“ „Dobro Mlađo, pomenuću...“ Prvi put sam ih čuo kao goste u omiljenoj mi emisiji „One shot not“, kod Manu Čaoa. Nisam se nešto primio, ali nisu uopšte loši. Krenuli smo nazad ka Beogradu, slušali muziku i sumirali utiske. „Pitaj me nešto! Da li te nešto interesuje, a da nismo pretresli?“ „Vrlo rado, ali moram da okrenem Janka!“ „Halo, Janko...“ „Znam, Klokočevac!“ „Pa kako si znao?“ „Eeee...“ Vozili smo se još malo i naleteli na organe reda. Saobraćaj beznadežno blokiran. Mlađa je istrčao po informacije o situaciji i vratio se u kola umereno besan. „Neki biciklisti... Trajaće još sat i po najmanje. Moramo preko Majdanpeka.“ „Ajd’ dobro, teraj kuda hoćeš! (Samo nemoj u vinograd...)“
Da bi se priča ubrzala, izabrao je kao muzičku pratnju nešto kontrolisano šizofreno: Bend Multietnička Atrakcija mi je bio potpuno otkriće. Pogotovo za put. U tom ritmu se nekako dokobeljasmo do Majdanpeka. Ni tamo nikada nisam bio. Gomila zbijenih solitera u sred šume. Stvarno čudan grad. Na izlazu iz Majdanpeka u koji smo jedva ušli, stali smo da proverimo da li je dobar pravac. „Jeste, jeste, tamo... Deluje čudno, ali to je put za Beograd.“ Pogled na desno i neverovatna gomila kamenja nam je bila iznad glava. Izgledalo je da ako kinem, kreće lavina i onda više ništa nije bitno. Završili bi u pljosnatom agregatnom stanju. A toliko vina u kolima...
Savijene noge imaju glupu sklonost da unervoze vlasnika. Zato je korisno da se protegnu! Za tu priliku, odabrano je Kučevo. Jedinstveni gradić, u kome je pre šesnaest godina održan miting podrške za oslobađanje izmišljenog lika (Kasandra). Kratak predah i idemo ka Požarevcu. Deluje da stižemo po planu. Međutim, ispred Požarevca postoji selo Salakovac, gde su se, gle čuda, ponovo obreli biciklisti, takmičari Trke kroz Srbiju. Kao da su nas pratili. Formirala se kolona, Mlađa se propisno unervozio pošto se nema gde, a devojka uskoro sleće. Stajali smo tako pored kola, gde je već oformljena i ekipica za neobavezno ćaskanje, kad celu kolonu pretiče gospodin i zaustavlja se kod nas. „Je li, može li da se prođe ovde?“ Nisam izdržao: „Može naravno, gospodine! Može da se prođe, ali nas trista se ovde sakupljamo svakog juna i zaustavimo kola, pa se pravimo da smo besni.“ „Pa ti mene zajebavaš!“ „Naravno da vas zajebavam gospodine, vidite valjda da je sve blokirano?!“ Ali on ode napred... Odmah sam se setio Nidže Matalja: Nikad od nas Japanci! Nikad reda...
I onda su nas najzad pustili. Šmugnuli smo na desno, pa na autoput. Kada smo se dokopali džade, Mlađa je ponovo odvrnuo Multietničku, nagazio gas i bukvalno smo doleteli do Surčina. Trideset i nešto minuta, od Požarevca. Auto, kao da je govorio: „Pa ja i jesam pravljen za ludu vožnju, a ne za akanje po blatu.“ Sa Aerodroma nazad na Novi Beograd, degustacija Jankovih vina...
Da sumiramo: video sam, doživeo i spoznao svašta. Ponešto od toga nije za priču, ali će se indirektno primetiti u daljem radu. Donekle sam shvatio težinu posla jednog enologa, ali napominjem, ne bilo kog! Kada ste „leteći“ i zujite po zemlji tamo vamo, onda je sve to jedna mešavina entuzijazma, napora, istraživanja, uživanja i stresa. To je koktel koji nije za svakoga. Naročito ne za mekane... A za Mlađu? Običan sok! Bilo bi sada licemerno da napišem kako se nadam da mu nisam bio na teretu. Suviše je očigledno da smo uživali u dobroj, duhovitoj i kvalitetnoj priči tih 36 sati. Janku i Matalju se moram zahvaliti na gostoprimstvu, a Mlađi... Ovaj put je bio kao lek, a za lek se ne zahvaljuje!
(nema više)
Nenad Andrić
