Lično
Rialiti šou: 36 sati - Enolog! (II deo)
„Mlađo, da smo kod Janka ostali i na večeri, eksplodirao bih kao mudžahedin pripravnik u londonskom metrou.” „A šta kažeš za vina?” „Sjajna…”
Mladen i Janko su okončali svoje usaglašavanje daljih koraka u cilju hranjenja Jankovih vina potencijalnom energijom. Put nas je dalje vodio u Negotin. Saradnja sa Vinarijom Matalj je još jedan izuzetan adut u Mladenovoj karijeri. Nismo pošteno ni napustili Smederevo, a već je zvao Janko. Insistirao je na tome da mu se javimo kada uđemo u selo Klokočevac!? Dobro, javićemo se…
Mlađa je vozio, a ja sam se histerično bavio održavanjem budnog stanja, što mi je vrlo teško polazilo za rukom. Vozili smo se Đerdapskom magistralom, kojom sam pre toga poslednji put prolazio u vreme dok je Drug Tito još uvek bio seksualno aktivan. Dakle, kao da je prvi put. Uživao sam u pogledu na Dunav kroz polupropustljive kapke i razgovarao sa „Fanđom iz šardonea” o uobičajenim vinskim temama. Došlo je po prvi put i do malih nepoklapanja po pitanju određenih etiketa. Ništa epohalno, samo odbrana ličnih afiniteta.
Prelep krajolik je prosto indukovao nepogodu. Par kilometara pre Donjeg Milanovca javio mi se Milojko Pantić iz malog mozga: „Nebo se otvorilooo!” Kiša je počela da bije kao za dnevnicu. „E pa Mlađo, ako nisi oprao auto od onog blata, sada će to nebesa da učine”, pomislih. Dok je automobil uživao u spiranju zaostalih zemljanih naslaga mi smo mlatili kafe & bezalkoholne napitke u „Zlatnoj ribici”. Mrak se polako navlačio, a Negotin delovao gotovo nedohvatljivo.
Sreća naša, bila je to kiša, što se kaže, na oblak. Doduše, često je taj oblak veličine polovine Azije, ali se ipak tako kaže. Krenuli smo dalje i u neko doba naletesmo na tablu „Klokočevac”. Gledao sam zbunjeno male sferične objekte iz kojih se dimi sve u šesnaest. Izgledali su kao lančani krematorijumi za Eskime. „Ovo je prestonica proizvodnje ćumura, kako nisi znao”, zapanji se Mlađa. Nisam znao i bilo me je sramota. Davno sam napisao da je nova tehnologija jedino zatajila u pripremi hrane, pošto ne postoji nijedan savremeni šporet koji može da se bije sa ćumurom. Stvarno me je bilo sramota! „Halo, Janko…” „Znam, u Klokočevcu ste!”
Tako je nastala nova društvena igra „Nazovi Janka kada si u Klokočevcu”, sa vrlo jednostavnim pravilima. Neophodno je da svaki put kada ste u Klokočevcu, nazovete Janka da bi vam on rekao gde ste i da se oseti izrazito vidovitim. Stanovnici Klokočevca ovo mogu da igraju non stop. Mislim, nema varanja! Probajte igru, vrlo je zabavna…
Na putu do Negotina priroda je predivna, a ono što posebno imponuje je neverovatan utisak čistoće. Nigde papira, limenke, plastične boce, rashodovane cipele… Nigde nikakvog đubreta!? Prosto neshvatljivo! Mladen mi je pričao o mestu gde idemo, vinima koja tamo kreira, o Nikoli Matalju i njihovoj saradnji. Poznavanje asortimana „Matalj” spada u domen elementarne kulture i ja sam naravno skoro sve iz te fabrike nektara već uveliko pio, ali je Mlađa širio priču. Nije bilo teško zaključiti da će bez obzira na predznanje, ipak biti iznenađenja.
I tako stigosmo do Negotina. Vinariju Matalj zatekosmo zaključanu, pošto je Nikola bio u nekoj privatnoj poseti. Prvi utisak koji sam stekao dok sam posmatrao zgradu bilo je to da ovaj momak apsolutno zna šta radi. Ne znam zašto, ali tako je delovalo. Već spolja, sa distance, vinarija odaje utisak optimalnosti, reda i truda. Stajali smo tako pored ograde svega par minuta, kada smo ugledali Nikolin auto. Srdačno su se pozdravili, a ja sam bio jako srećan što u nepoznatom gradu vidim poznato lice, mislim, naročito zato što smo kod njega i došli. Matalj i ja se znamo iz Beograda, ali sve je to bilo nekako na blic, pod izraženim plaštom uzdržanosti i uzajamnog poštovanja. Malo sam brinuo za njegova leđa, koja su u poslednje vreme poprilično opterećena uspesima. No, kada ste mlad, vredan i uspešan porodični čovek, onda tu teško može nešto da krene u pogrešnom pravcu.
I nije me prevario onaj prvi utisak! Nikola je otvorio vrata svoje fabrike nektara, upalio svetla i dao nam po čašu. Sve je tu bilo nekako zbijeno i u potpunom redu. Nema mnogo prostora, ali iskorišten je maksimalno. Higijena na izuzetnom nivou, pod se sija, tankovi blistaju, barici složeni kao u Lego fabrici… „Nema ovde zezanja”, reče Mlađa, videvši me kako zadivljeno posmatram tu malu, a tako veliku vinariju. Očigledno da nema zezanja kod Nidže Matalja - „Japanca”. Pa kad smo već tu, onda hajde malo i da probamo čega sve tu ima. E pa ima svačega!
„Neko grožđe je potrebno da samo malo poguraš u proizvodnji… Oko nekog se malo više trudiš, a opet oko nekog se iskilaviš kao Hristos... Međutim, ako si uporan…” Da, lako je moguće da Mladen svakoj vinariji i svakom vinu pristupa na poseban način, no fakt je da se na svakom vinu koje radi, nepogrešivo oseti njegov potpis. Veliki je to kvalitet, a ovaj momak ga iz dela u delo samo potvrđuje. No sve bi to bilo džabe da nije tu, pre svega, briga onoga čiji su vinogradi i podrum. Moram da se ponovim, ali Nikola i Mladen deluju potpuno uigrano. Kada vidite mlade i posvećene ljude da tako lepo sarađuju, dođe vam da se na licu mesta od radosti napijete u podrumu. Doduše, ja bih se tu napio sve i da su se tukli međusobno motkama, pošto su vina gotovo besprekorna. Šalu na stranu, milina ih je gledati i slušati, pošto i mator čovek od njih može svašta da nauči.
Da se vratimo mi onome zbog čega smo forsirali kroz kijamet… I kroz Klokočevac! (Halo, Janko!) Iako sam bio pristojno obeućen zbog dva dana nespavanja, pobesneh nakon prvog gutljaja sjajnog novog Nidžinog sovinjona, koji se iz poznatih idiotskih razloga, verovatno neće više zvati Terasa. Potez na kome se nalazi vinograd se zove „Terasa” i dalje znate… Ne pomažu tu ni medalje, pohvale, plakete, Dekanter… Znate gde živimo, uostalom. Mataljev Kremen je dobio zlatnu medalju u Bugarskoj, što je neverovatan uspeh pošto nije bugarsko vino. Još veći uspeh, pored bronze kod Dekantera, je što će on sačuvati ime. Valjda?! Mada, kad razmislim malo i Kremen je problematičan. Kre-men, bi moglo da se protumači kao „kre” – onomatopeja kreketanja i „men” – ljudi, na engleskom, tako da bi Kremen mogao biti naziv za ljude žabe, odnosno ronioce, a pošto niko ne roni po brdu gde Kremen raste, onda je to jedna divljačka prevara potrošača. Molim vlasti da reaguju!
Taj vrhunski kaberne sovinjon se odmara u tri različite vrste buradi i čeka hapšenje, mada će se verovatno pre toga potpuno prodati. Ono o čemu mi je Mlađa posebno pričao na putu do Negotina je vino koje nisu hteli da šalju ni na kakva ocenjivanja, pošto čekaju!? Radi se o Kremenu Rezervi! U Rezervu je uloženo zaista mnogo truda i znanja, pa su njih dvojica procenili da bi ga trebalo poslati u trenutku kada naboj tog vina bude na bregu sinusoide kvaliteta. Da bi videli gde se u ovom trenutku nalazi, galantni Nidža je uzeo jednu bocu za degustaciju i uživanje tokom večere. Pre toga nas je odvezao do malog prelepog hotela (Vila Delux) u koji nisam imao srca da unesem svoje „šardone starke” iz Smedereva. Ni u kesi!
Ostavili smo stvari u sobe i pošli na večeru. Za ljubitelje kretenskih (kre-ten, deset žaba - prim. aut.) rialiti programa namenjenih mentalno obolelima „36 sati – enolog“ je uspešno okončao drugi zadatak, a to je dolazak u Negotin!
(nastaviće se)
Nenad Andrić
