Vest
Puč
Svaki sportski tim po pravilu ima svoj grb, svoju boju dresa, svoj elitni sastav i rezerve. Šta se dešava kada pod tim grbom i u tim dresovima na teren izađu neki drugi ljudi, koje niko i nikada pre toga nije video ni na treninzima?
I pored toga što kod nas ništa nije jednostavno determinisati, ovakvoj situaciji ne gine etiketa otimačine. Časopisu Wine & Fine koji je pre nepunih godinu i po dana pokrenut sa ciljem da dodatno blombira kormilo jedrenjaka koji se zove "Vinska kultura" i taj pravac osigura, desilo se upravo to. Kompletna redakcija je zamenjena novom i od izvornog lista su ostali samo logo i pečat. Isprva se sve činilo kao poluduhoviti marketinški trik stare ekipe. Međutim, loše se učinilo. Ipak je to bio puč.
Bez obzira na latentnu koketeriju sa brljivim fetusima klanova pod srpskim vinskim nebom, gotovo je nepobitna činjenica da u staroj redakciji postoji bar po jedan prihvatljiv autor za svaki klančić. Sa te strane gledano, somnabulno je resetovati kompletan ljudski kadar. Prosto, svi su pogođeni, a neko nov se sa velikim uspehom pravi šašav. Doduše, ima odgovor na jedno od najvećih pitanja u istoriji interneta: "A gde je pečat?" Da li će to biti dovoljno?
Salvador Aljende ove priče, odnosno gospodin Igor Luković smatra da je za otimačinu časopisa potrebno mnogo više od pukog puča. Da je Wine & Fine suštinski njegov znaju gotovo svi čitaoci ovog lista. Ostaje pitanje da li je i formalno njegov. Ono što se pojavilo kao sedmi broj nema puno dodira sa prethodnih šest. Generalno, to je šteta, pošto je ovaj list imao prilično jasnu kičmu entuzijazma gde je na poziciji diskusa donekle pozicioniran gotovo volonterski šarm. A opet, ako pošteno gledamo, u broju nove družine starog imena imamo značajno manje reklamnih listova. Da li je u pitanju laka panika da se "izađe" što pre ili su se potencijalni oglašivači odlučili za drugu stranu? Ako je ideja da se gospođica pažnja u većoj meri posveti autorskim tekstovima, onda to i nije tako loše. U današnje vreme je autorski tekst gotovo raritetna stvar, naročito ako se uzme u obzir da pričamo o manje više profitabilnoj temi. Vino je posao...
Vinskih magazina ima i malo i mnogo, u zavisnosti od boje sočiva prilikom vizuelnog prebrojavanja. Wine & Fine, onakav kakav beše, predstavljao je hrabar pokušaj. Gotovo svaki broj je, od strane grlatih skeptičara kojih imamo značajno više nego pismenih ljudi, okukavan kao poslednji, ali se ipak nekako guralo. Od sada ćemo najverovatnije imati dva časopisa istog naziva: Jedan sa pečatom, a drugi sa reputacijom. I sve to dok sud ne kaže koji je taj jedan. Izuzetno je važno da sud tu odluku donese adekvatno brzo. Pravednost se valjda podrazumeva. Neko je voleo Aljendea, neko Pinočea, ali reda mora biti!
