Događaj
Novobeogradski plej of Wine Spectator (2012) liste
Prvoplasiranih pet etiketa po Wine Spectator-u, vinskoj publikaciji iz samog vrha uticajnosti i struke, dočekano je u kultnoj novobeogradskoj vinoteci Baltazar sa dužnim poštovanjem
Kod upriličavanja događaja sličnog tipa obično u uvodu dominira glasan, nekada ležeran smeh, bučna razmena irelevantnih informacija među akterima degustacije, razigravanje retorike slučajnim temama, žvalavljenje svakodnevice... Ovoga puta, gotovo sve to je izostalo. Apsolutna posvećenost, koncentracija, respekt i uzbuđenje uzrokovano radoznalošću, ogledali su se na licima prisutnih. Prosto, bilo je važno!
U produkciji gospodina Dejana Bajića, donatora ove nesvakidašnje svetkovine i koproducenta, vlasnika vinoteke Baltazar - Đorđa Zarića, održan je ovaj hepening za pamćenje. Utisak je da je nedostajao jedino reklamni prostor posle svake etikete. Doduše, teško da bi iščupali odgovarajuće kvalitetne proizvode za promociju. Ne ide reklama za parizer u poluvremenu finala svetskog prvenstva u fudbalu. Grč renomea je otac svih grčeva. A šta je to nama doneo gospodin Bajić? Kakvo je to brutalno gorivo primio u sebe set dekantera?
U plej of liste Wine Spectator-a ušlo je pet prvoplasiranih etiketa iz „ligaškog“ dela prepirke. Dakle, oni tamo u dalekom svetu odrade ligaški deo, koji podrazumeva takmičenje u kvalitetu, ceni, pokrivenosti tržišta i još par disciplina tog višeboja, pa onda sve to „prepuste“ nama. Naša ekipa je u suštinskom smislu diskutovala isključivo o kvalitetu. Ostalo je primano k znaniju.
I vino – Shafer Relentless (2008, Nappa Valley) 75% Syrah, 25% Petite Syrah
„Dobro veče, ja sam ovde da bih vas izuo iz obuće bez drešenja pertli“
Prvo vino je ponos kultne vinske regije novog sveta, kalifornijske Napa doline. Kupaža tri četvrtine Sira i jedne četvrtine Pti Sira tako neodoljivo koketira sa pokeraškom „tri pa jedna“ pričom. Trideset meseci novog francuskog barika, kao što je i red, pa bar još osam meseci u flaši i otvaramo nešto što nikako ne blefira. Sačinjeno pravim američkim stilom, sa jasno izraženom idejom da izdominira na prvi nadražaj čula. Nije problem što osvaja, nego što ne pušta. Tamno crvena boja, sa ljubičastim tonovima, a pri određenom dejstvu svetla deluje skoro teget. Asocira na aristokratsku donaciju zavodu za transfuziju krvi. Nos u čaši, nevezano za gabarite istog, umalo da izazove frontalni pad napona u okruženju, pošto je prava grafitna bomba. Nalazite se u nekom respektabilnom prirodnjačkom muzeju na odeljenju minerala i svemirske bižuterije. U ruci vam je oprljen somun sa ozbiljnom vešalicom tretiranom na ćumuru, a u pratnji ste otmene udovice, ukrašene ekstravagantnim šeširom prekićenim tamnim voćnim bobicama. Zamislite tu scenu i dobićete taj miris. Lično, ne moram da je zamišljam, pošto sam je i video. Ukus se polako otvarao kao vrata sa mardelja... Logistika sočnih tanina, čestito ukroćen grdan alkohol i pravo zatrpavanje voćem na ždrelu. Klizanje niz jednjak, ako je priča prava, ne sme biti jednosmerno. Ovde se raskošna dvosmernost podrazumevala. Pravi muški aftertejst, gotovo fascinirajući... Voće, voće, voće, i... Kada se malo razgrne na povratku ta tuti fruti lavina, dođoh do ukusa za koji sam bio ubeđen da više ne postoji. Bio je to ukus Pall Mall-a bez filtera! Onog starog i jedinog! Gospode Bože & njegov sine! E to više nije igra. Taj ukus je ono „nešto“ zbog čega je po meni ovo vino jeftino, koliko god da košta.
Kroz zvučnike se probijala neka lagana nedefinisana muzika, čija svrha je bila da ne skreće pažnju. Sa lakoćom sam je ugasio i u glavi pustio sebi sa plejera, poznatog u narodu kao mali mozak, Sony Boy Wiliamsona, naravno „Help me“. Ovako upakovano vino, iziritiralo je odgovarajuću kompoziciju. Tako se, uostalom, kod umetnosti uvek i desi.
II vino – Gigondas, Chateau de Saint Cosme (2010, Rhone Valley) 60% grenache, 15% Syrah, 17% Murvedre, 8% Cinsault
„Sisanče“
Ljubičasti Žigondas stigao je u čaše sa lakšim stadijumom hendikepa. Posle Relentlesa bilo je jako komplikovano osetiti bilo šta konkretnije na nosu. Napeo sam se kao nikad i usisao nešto borovnica, kupina, malo dimljenog mesa i nešto snažnije crni biber, ali sve u svemu, nije to bilo ništa specijalno. Otvaranje ovog vina me je podsetilo na prevremeni porođaj koji je stručno, ali bez mita, odradila naša akušerska sestra Djole. Taj prevremeni porođaj je ipak imao srećan ishod. Šta reći o goropadnom sisančetu? Lepe i potentne kiseline, silni ali kontrolisani alkohol i nešto što bih nazvao matricom mladih tanina čine ovo vino i formalno „vunderkindom“.
Matrica mladih tanina vas kod ovog vina konstantno drži u nekom obliku mreže. Pubertetski definisani koliko je to moguće, intrigantni i izazovni, mada ipak prejaki, šetaju vam stav i mišljenje od gutljaja do gutljaja sa idejom da i ne pretpostavljate sledeći. Jedini aksiom je da svaki sledeći postaje ipak značajno bolji. Tendencija je svakako za ogoljavanje glave i sasvim dovoljno za preporuku, uz jednu malu ali važnu napomenu: Ne otvarati pre 2015! Naravno, ko može da istrpi... Ko ne može, neka se naoruža ozbiljnom junetinom i uz laganu grižu savesti pristupi egzekuciji.
Ono što je jako važno naglasiti u vezi Žigondasa je činjenica da takav kakav je, ipak zauzima drugo mesto na listi. Neko ko je ocenjivao i rangirao vina, očigledno ima njuha, pa je izanticipirao stanje u kome će ovo vino biti za par godina. Svaka čast majstori, ali ja ipak nisam čuo muziku. Možda malo nekih Dorsa, ali jedva... Verovatno je do mene.
III vino – Two Hands, Bella’s Garden (2010, Barossa Valley) 100% Shiraz
„Dvoručni bekhend“
Australija, zemlja domorodaca, engleskih (samo se tornjajte odavde) robijaša i kengura, polako ali sigurno pozicionira se kao zemlja vina. Na toj posebnoj planeti, gde je život značajno manje komplikovan nego ’vamo, buja vinska industrija. Treći dekanter je bio propisno ofarban ovim klasičnim, upicanjenim, hedonistički našpanovanim širazom novog sveta.
Zagasito crven, kompaktan za medalju, sočan, pun slasti, izbalansiran za doktorsku titulu... Puno epiteta pristaje ovom „dvoručnom bekhendu“ koji pada na liniju. I nije potrebno cvileti za čelendž da bi se proverila ispravnost. Prave namazane ličnosti iz elite vinskog sveta će ga promašiti na polici, ali zato smo tu mi ostali. Svi mi ostali ćemo se bez okolišanja mašiti za ovaj, gotovo likerasto slatkasti, herbalni, besprekorno iznivelisani proizvod.
Može se reći da je ovo vino potpuno po našem lokalnom ukusu, zato što mi živimo stres, a ovo vino šarmantnije smiruje čuku od deset grama beta blokatora. A da li reguliše i urođene srčane mane? E za to se ipak posavetujte sa svojim lekarom ili farmaceutom. Neželjenih posledica nema, pošto povratnu priču priča nagurana voćno duvanska završnica. Jedina apsolutno besmislena zanimacija prilikom srkanja „dvoručnog“ je potraga za manama. Najveća mana mu je što nema manu.
Postoji nekoliko bendova koji su u svojoj karijeri snimili samo jednu pesmu, a sve ostalo je bio pokušaj da se snimi i druga. Naravno da pogađate šta sam čuo uz „dvoručnog“, nije teško: „Land Down Under“ – Men At Work. Za Tomi Emanuela je ipak morao biti malo luđi.
IV vino – Clos des Papes, Chateauneuf du Pape (2010, Rhone Valley) 65% Grenache, 20% Mourvedre, 10% Syrah…
“Kralju kraljevo”
Pre no što počnem sa odama ovoj herbalno, voćno - mineralnoj kasetnoj bombi, prvenstveno moram nešto da naglasim. Elem… Reakcija na svaki Šatonef koji sam u retkim situacijama imao priliku da srknem bila je slična: Svaka čast, ali mora li baš toliko da košta? E pa, izgleda da mora. Bar ovaj! Malo mi neukusno i prostački deluje pominjanje količine kinte u nepogrešivo svakoj situaciji kada se toroče o vinu, ali ovo čudence zaista mora da košta toliko koliko košta. Sto evra!
Divna crvena boja sa primesama ljubičaste. Potpuni haos od aroma, ali potpuni. Voćno začinski kaleidoskop, kedrovina, kakao, cveće, espreso… Mila majko! Šta li se dešava kada se potegne? Pa da, nema greške. Dominantna raskoš ukusa. Prelepi tanini. Moćne kiseline… Nema čega nema na punim nepcima, suludo je to nabrajati. I ima onaj pravi potpis, koji ja zovem – rakijski efekat, a to je kontrolisana termalna erupcija iz utrobe. Al’ ga je napravio, svaka mu čast. Ipak je to stari majstor. Mislim, naravno, na tehnologa…
I tu shvatih koliko je komplikovano kada se naleti na perfekciju. Mnogo se lakše razveže jezik kad ima šta da se zameri. Ovo vino jednostavno ostavlja bez teksta. Kroz nekoliko godina kada dobije dodatnu šmekersku patinu, biće i manje reči. Ove večeri bila je to potpuna dominacija.
A muzika? Pa Rahmanjinov treći klavirski koncert… I tačka bre!
V vino – Chateau Guiraud, Sauternes (2009, Bordeaux) 65% Semillon, 35% Sauvignon Blanc
“Dobro veče! Ja nažalost moram da sviram posle Stonsa…”
Generalno, može i posle Roling Stonsa da se svira. Malo publike se raziđe, ali to predstavlja valjda i neku šansu u životu, majka mu stara? E pa dezertni, otmeni Sotern je u svom reprezentativnom izdanju stvarno pošteno odprašio. Zamirisao mi je na med i one stare Captain Black pljuge. Nisam voleo da ih pušim, ali sam ih mirisao u dokolici. Pošto se zna red, za tim prvim ešalonom kreće voćna družina u svim mogućim varijantama… Maših se rukom za nepostojeći buđavi sir da napravim uvertiru prvom srku. Nema buđonija, pa ću morati da se snađem bez njega.
Možda je budalasto ponavljati se, ali mi samo jedna reč odzvanja dok kusam ovu šećerlemu: Otmeno! Suptilnost i elegancija ovog slasnog napitka zaista izazivaju poštovanje, sve i da niste ljubitelj ovog tipa vina. Moguće da bi određene korekcije doprinele ne znam kakvom boljitku ali to onda ne bi bilo to. Posebno pleni činjenica da ovo vince može još poprilično da kunta u boci i da sačeka neku posebnu priliku. Mi posebniju od ove nismo imali, pa je mali Sotern bio, ne šlag na torti, nego ona višnjica na vrh šlaga. Nešto kao odlikovanje divnog doživljaja u užasno prijatnoj atmosferi. To samo može vino da inicira, ali smo i mi malo doprineli…
I naravno Burnin' Spear: "African postman!"
