Događaj
Kako je bilo
Sveže okončani Beo Wine je doneo neke novine. Potraga za dodatnim poboljšanjima počinje odmah.
Već više puta prežvakani ali uvek aktuelni dijalog:
„Kako je bilo na sajmu?“
„Pa napisao sam... Što ne čitaš?“
„Ma znam da si pisao, nego me mrzi da čitam. Hajde mi sažmi! Kako je bilo?“
„Aman, pisao sam! To mi je posao... Uostalom, to pisanje tome i služi. Vređaš me!“
„Verujem da jesi... Mislim, video sam. Ali ti to uvek nešto okitiš. Interesuje me stvarno kako je bilo.“
„Sve piše... I nikada ne lažem! Pišem onako kako ja to vidim.“
Jedan od verovatno najinteresantnijih vinskih panela uopšte, bio je sastavni deo pratećeg programa upravo završenog Beo Wine faira (BWF). Nešto oko vinskih medija... No, na njega ćemo se vratiti kasnije. Dakle, „sajam“... U novom ruhu, na novoj lokaciji (hale 3 i 3a), sa nekim novim učesnicima i značajno drugačijom publikom. BWF je od postanja predstavljao protočni turistički USB kabl između trojke (hala 3) i keca (hala 1). Preventivno gutanje antibiotika iz straha od nedostatka publike je ove godine stavljeno ad acta. Vinski sajam je počeo da živi sam. I ne traje više sumanuta četiri dana. Aktuelna tri dana, ako ne dođe do drastičnog povećanja broja izlagača, takođe će jednog dana predstavljati višak. Topla preporuka, ako se ipak zadržimo na tri, jeste da to budu petak, subota i nedelja, a ne kao ove godine četvrtak, petak i subota.
Subota je, kao poluradni dan, odnosno kolateralna šteta prilikom egzekucije socijalizma, ipak bila duplo posećenija nego prethodna dva dana zajedno. Sala za prateći program i tejsting rum su na odličnim pozicijama i predstavljaju poprilično osveženje. Ako se u obzir uzme iznudica zbog pomeranja iz najavljenih hala (7, 8 i 9), ljudi koji su organizovali BWF su ponovo uradili sjajan posao. Jeste to državni posao (pozdrav za Čvarkova i momke) ali sam svake godine provodio nekoliko nedelja popodne u kancelariji sa Nikolom (Vuković, duša BWF-a), tražeći optimalna rešenja za sajam. Znači, radi se... I to se vidi.
Već je najavljivano kako će se napraviti zaokret, kada je BWF u pitanju i da taj sajam polako dobija „klaster odoru“. Skupa je to zajebancija za mnoge male vinare i realno gledano, gotovo je nemoguće da se neka butik vinarija sa produkcijom od par hiljada boca predstavi beogradskoj publici. Moj lični predlog je da se za te, male vinarije, organizuje dogodine poseban prostor po više nego povoljnim cenama, čisto da publika ne manjka. Tim, uslovno rečeno malim vinarijama je dovoljan trošak sipanje vina. Neznatno podizanje cene ulaznica bi kompenzovalo „štetu“ besplatnog štanda.
A šta se to dešavalo ove godine? Najupečatljiviji je, u to nema sumnje, bio „Bronks“. Preko dvadeset vojvođanskih vinarija, kojima je pokrajinska (najagilnija u nas, svakako) komora pazarila više od ara, nesrećno je poređano iza burića. Iste one buriće koje su Župljani linearno montirali kao štand godinama i koji su delovali kao kladionica na hipodromu, sada su predstavljali vinsku Vojvodinu. Bilo je baš čudno gledati ljude kako po ceo dan stoje iza bureta. To više nije štand i tu se gubi osnovni smisao sajma kao mesta za poslovne interakcije. Nisu se videli logotipi vinarija i sve je svedeno na prepoznavanje zaštitnih lica. Baš komplikovano, kad je gužva... Trebalo je samo da popale buriće i da kao ekipa iz huda (Bronks) zapevaju a capela bećarce. Nekoliko baš velikih naših vinarija se solidarisalo sa manjima i podelilo sudbinu. Problem sa tim prostorom je inače, problem koji Srbija generalno ima. Sve to izgleda lepo na ’artiji, ali kad se realizuje, onda to više nije to. Uzus crteža, nema sumnje. Poenta svih vinskih dešavanja je komfor izlagača. Ko to ne zna, a time se bavi, bolje da uzme nešto drugo da radi i mane se ove rabote. Inače, sve pohvale za vinare iz Vojvodine, komercijaliste i hostese koji su junački odstajali sva tri dana pored barika u popriličnoj i zasluženoj gužvi. Barik je pravljen za odležavanje, pre svega vina i sa svojim performansama predstavlja potpuno kretenski izložbeni prostor. Konveksan je i nemate gde da stavite noge ako sedite pored (osim ako ste naglašeno krivonogi), a na dance odozgo možete turiti četiri boce i bokal. U sredinu ne možete staviti ništa pa je najbolje kartone sa vinom pomoću lasera ili ašova ukopati negde ispod. Kada ste u hali, imate problem. Cena štanda je obrnuto proporcionalna širini vena. Prostora je bilo još, ali je neinteligento iskorišten. Sve su to Vojvođani herojski izneli.
Ostalih klasteri su, a tu se pre svega misli na poletne Župljane, maksimalno iskoristili to što nisu jahali ortogonalno postavljene buriće. Vinarije sa Kosova, iz Republike Srpske, Hrvatske, pa i nekoliko italijanskih „grupnjak“ štandova imali su, već tradicionalno lepe i funkcionalne prostore. Da sve to ima smisla bilo je očigledno po tome što je na tim štandovima dobar deo vremena provela ekipa najozbiljnijih distributera. Posebna pohvala ide, po običaju samostalnim izlagačima. Neki su funkcionisali u paru (Trišić i Pantić branili boje Beograda, uz Jeremića sa Kalemegdanskom Terasom), pa knjaževački mega Feniks – Džervin (globalno najprijatnije iznenađenje sajma), koji je podelio štand sa divnim komšijama, uvek prisutnom vinarijom Jović. Čoka i Rubin standardni i veliki, ali sa sve boljim vinima. Štand vinarije Aleksić je od vina, preko osoblja, do prostora za boravak, bio pravo mesto za uživanje i diskusije. Komuna (štand sa najviše duše i realna projekcija vinarije – bravo za Dejana koji je sve to sa deset prstiju „odeljao“), Erdevik (najveća gužva, kao da su registrovali Sirijce), Mačkov Podrum (standardni nastup u najboljem smislu), Do Kraja Sveta (prava prijateljska priča) i Ilić Nijemčević (najcvetniji štand, drastičan skok kvaliteta vina), mudro nisu pristali na „Bronks“ i to im se verovatno isplatilo kroz poslovne kontakte. Doja (ukusno, ljubazno i sa stilom), vinarija koja je junački otrpela loš geografski položaj prošle godine, ali koji im je možda i doneo sreću (više trofeja i nagrada nego etiketa), delovala je iskusno. PIK Oplenac (Monarh S lepo zri, hvala na pitanju), potpuno profi štand, sjajna ekipa i prostor da rade, ali i predahnu. Toplički Vinogradi su od samog nastanka vlasnici najveselijeg štanda globalno. E sad, ako posmatramo „pikove“ koji nisu Oplenac, onda se mora priznati da definitivno najveću „ludnicu“ u biranom trenutku naprave Joca, Periša i ostali sa štanda Plantaža. Po prvi put nisu razorili prateći program svojom tradicionalnom žurkom, koja je naročito ove godine bila izuzetna. Valjalo je proslaviti godinu najvećeg planetarnog uspeha crnogorskog giganta. Mala digresija: Jedne godine sam zbog njihove žurke učio da hindu jezik čitam sa usana, pošto su od obraćanja indijske ambasadorke napravili nemi film.
Od vina, odlučiću se za dva koja su na neki način odudarala od ostalih sortnim sastavom, ali i tretmanom tih sorti. Prvo vino je Tetreb (100% jagoda) vinarije Ćosić. Ovu sortu je na vinsku mapu sveta ucrtao prijatelj Kosta Botunjac i zbog njegovog podruma je baš važno ovo što su uradili Ćosići. Ova jagoda zaista miriše i ima ukus jagode. Da su doterali cisternu, prodali bi je sigurno. Drugo vino je kupaža marselana i pti verdoa Manufakture Spasić iz Slankamena. Ni jagoda ni ovo što je Maja fenomenalno „smućkala“ nemaju etikete, a kako je publika na ta vina reagovala teško da će ih i dočekati. Do poslednje kapi... Popijeno i prodato. Ovo pišem da bi znali iduće godine, pošto tih vina verovatno više i nema.
Ovogodišnje (peting BWF-a) takmičenje je pokazalo da oni koji ocenjuju valjda i nisu toliko loše sudije, pošto je pobedio Trišić, koji inače uvek pobedi... Prestao je i da se čudi.
I nećemo više o onima kojih nije bilo. Ako pišemo o onima koji nisu došli, onda oni dobijaju status sličan onima koji su se predstavili publici, što nije fer. U svakom slučaju, bilo je puno ljudi iz vinarija koje nisu učestvovale, ali u publici. Neću ni o onom panelu, pošto se otegla ova priča o BWF-u. Kada se preselite, obično vas malo gnječe klešta nostalgije i vojne memorije (pamti samo lepo). BWF je preseljen u hale 3 i 3a (špalir sa fenomenalnim rakijama), prateći program dobar ali nedovoljno posećen i tako... Bilo je dosta (ne)opravdanog gunđanja, ali niko ko je kročio na ovaj važan događaj zbog toga nije zažalio. I da, bilo je vinske publike (drastično manje plastičnih čaša). Koliko je bio i objektivno dobar, pokazaće novi susret, sledeće godine u isto vreme na istom mestu.
