Lično
Kad si srećan... Lupi glavom tad o element
Ovo je mali osvrt na samoću kao takvu, u ograničenom smislu izraza te reči, što bi rekao Alfred Žari, kroz usta svog najpoznatijeg junaka - Kralja Ibija.
Uz ogradu da je ovo zaista muška priča, deder da je načnemo. Svaki kratkoročni odlazak ženskog saputnika ima pored emotivne i operativnu komponentu tuge. Elem, kada ostanete sami, posle par dana počinje intenzivno, pa i grozničavo, kopanje po uspomenama. Kvalitet i priroda emotivne veze nema sa tim mnogo dodira. Naime, kako dani odmiču, čistih šolja za kafu je sve manje. Tada sledi posezanje za onim šoljama koje se ne koriste svakodnevno, a u vašem su posedu usled nekih neverovatnih okolnosti, tipa „Srećan ti rođendan“ & slično...
Lakoća kojom se šolje inače razbijaju, spada u dominantnije lakoće u svemiru. Hoće to da ispadne, utekne, isklizne, da se zvizne o kljun slavine, da potvrdi gravitaciju... Međutim, kada i ako se sačuva izvesno vreme, šolja postaje otporna na incidente. Sad ćete pomisliti da je u pitanju blombiranje kamencem koji se taloži usled „neaktivnosti“ ali nije to u pitanju. Nekako, kao da ih Bog lično čuva, kada su već preživele deceniju ili više... I tako, šolja mog sjajnog prijatelja Bore, sa neurotičnim logom njegove bivše producentske firme. Deluje kao da ju je radio ozbiljan maneken za trodone, ali je ja volim. Pa zatim, šolja majke mog bivšeg đaka, koja je kuvala ogavno, sa jasnom namerom da potruje sve ukućane koji su vremenom postali imuni. Posle prvog ručka tamo, proglasio sam svoj želudac najjadnijim organom Srbije i gutao probiotike kao M&M bombone. Bio je to obrok koji spaljuje čir u poodmakloj fazi ali umesto tog čira nastane nešto veće i odvratnije. Zatim šolja bivšeg prijatelja koji je od cicijašenja napravio instituciju i podigao je na najviši stepen. Recimo, skakao je po toalet papiru, pošto se onda manje rotira i samim tim, manje troši... A i tušira se u mraku, pošto poznaje svoje neskladno telo. Šolja mog pokojnog đaka i Prijatelja Mome, valjda jedina koju ću čuvati i ako se razbije, pošto je to od njega i znači mi najviše...
Jeste, sve je to jako emotivno, a ja se lakše zaplačem nego prosečna žena gledajući umobolnu seriju. Već ste navikli da ništa nema smisla, pa se posle ipak ispostavi da ima. Situaciju sličnu ovoj sa šoljama imamo i sa vinskim čašama! Iz nekog nepoznatog razloga stručnjaci insistiraju na uzlaznoj liniji prilikom degustacije vina. Da se krene od „najtanjeg“, pa onda redom... To mi je uvek bilo nedotupavno iz nekoliko razloga, pa kad god imam moć da pravim raspored, krećem od najozbiljnijeg vina. Najjednostavniji razlog bi bio: Trebalo bi uživati u najboljem, dok ste u stanju da išta procenjujete. Nakon „ušećerenja“ ionako više nije bitno šta pijete...
Ako napravimo uporednu analizu situacije sa šoljama, potpuno je jasno da se prvo potroši bata Ridl, pa Bormioli, pa redom... Stoga je najbolje što bolja vina piti odmah po odlasku na put voljene ženske osobe, a da se najtanja vina čuvaju za situaciju „ma može i iz ovoga“. Generalno, može iz svega, ali nikako nije isto. Zato se Ridlov set utroši odmah uz ozbiljne boce. I nekako, kad ste solo na nedelju, dve, više čuče crvena vina. Sasvim logična transverzala: Samoća - Beli bluz - Crveno vino. Tanini su samoći braća iz unutrašnjosti logike. Ovo naravno ne važi za samce, pošto su oni sami pa sami i navikli su na neku vrstu reda, pa samim tim sukcesivno peru sudove. Mislim, peremo i mi ostali, ali tek kad već dogori...
I na kraju, zvono na ulaznim vratima. Evo je! Gleda me uz osmeh i konstatuje da sam upravo oprao sudove. Što je najcrnje, postoji materijalni dokaz da je u pravu. Naime, prilikom pranja sudova, čelom se naslonim na element kujne iznad sudopere, pa mi se formira fleka slična onoj koju šetaju indijske neveste između obrva. Taj položaj, pri kome je telo pod uglom od trideset stepeni u odnosu na prihvatljivu, ipsilon osu, svakako predstavlja idealan položaj za pažljivo ribanje svih onih, gore navedenih uspomena. Ili je samo u pitanju oslonac, ko će ga znati?! No, važno je da se meni vratio istinski oslonac, pa će se u nastavku srkati samo iz bata Ridla... Dobro mi došla kući!
Nenad Andrić
