Događaj
I da nikada ne odem iz Niša
Peti vinski Naissus Wine & Fine festival u Niškoj Tvrđavi. Preciznije rečeno – Vinski Praznik, u svoj svojoj raskoši!
Postoje dva dana u godini, petak i subota u sred avgusta, kada na pitanje: „Da li bi mogao da se doseliš u Niš?“, odgovaram sa: „Ne želim da se doselim. Želim da nikada ne odem odavde!“ Divan svet, prelepo okruženje, sjajna vina... Vino je jedina prava prijateljska tvorevina na planeti Zemlji! Za sve one koji smatraju drugačije, sledi precizan i neoboriv matematičko-logički dokaz, po običaju... Naime, sama reč VINO, u sebi sadrži dve reči: VI i NO, što bi na srpskom bilo prevedeno kao VI – NO, odnosno, nema persiranja. Nepersiranje kao imperativ postoji samo kod izuzetne bliskosti, što je i trebalo dokazati. Fenomenalni vinski Niš, po peti put, poslovično bolji od „prošlogodišnjeg sebe“...
Nesvakidašnja dvodnevna vinska zabava u zavetrini moćnog Nišvila je ponovo bila: I sama sebi svrha, i nadgradnja muzičkog spektakla i... Neki tvrde da je 70% određenog događaja, ambijent. Oko samog procenta se možemo sporečkavati, ali da je popriličan, u to nema sumnje. Takvo gledište je empirijski dokazano na primeru nekih događaja koji su „šetali“ stanište. Uspeh i kvalitet su se razlikovali od slučaja do slučaja... Spektakularni vinski praznik na Niškoj Tvrđavi, naprosto ne sme da se pomera! Može se prostorno širiti, ali baza mora biti tu gde jeste. Superiorna, granitna organizacija, kao spoj vizije, profesionalizma i posvećenosti, u ovom trenutku pokriva ono što može. A u to da može mnogo, ponovo se uverilo nekoliko hiljada posetilaca (uključujući i „ponavljače“), prethodnog petka i subote.
Uvodnu teoriju o prijateljstvu, ovde možemo dodatno pojačati tezom o vinu, kao tvorevini koja je prevazišla i fudbal. Ajmo opet na dokaze... Izvestan broj ljudi sa kojima smo bili u prilici da ćaskamo tokom dva festivalska dana, priznao nam je da su se tu našli sa idejom da vide vinarske proizvođačke vedete. Neprikosnovena trojka se nije pojavila, kao i nekoliko istaknutih predstavnika „drugog ešalona“. Velika je stvar kada neki nedolazak ne predstavlja „rupu“, nego se pretvori u umetnički, gradivni „blue note“ efekat. U setan osmeh koji tera na istraživanje i koji se transformiše u zadovoljstvo zbog novih otkrića. Fudbal! Srbija trenutno nema ni približno zadovoljavajući kvalitet fudbala, a ima navijače koji su zaslužili mnogo više. Na upravo završenom vinskom festivalu u Nišu, doslovce sve vinarije su dobile svoje navijače! Prave, nepokolebljive i pozitivno ostrašćene. Te navijače je privukao kvalitet vina, pa u odnosu na fudbal, imamo strast sa pokrićem. Imamo situaciju u kojoj je sve uzajamno zasluženo.
„Aman, mrdnite malo! Pa ima još vina...“
„Ima, probali smo, ali brate, ovaj šardone (sovinjon, grašac, merlo, kaberne, tamjanika, prokupac, vranac...) nas je kupio i ne mrdamo!“
Ovo je bio papagajski dijalog, besomučno ponavljan na sve strane. Grupice oko premudro montiranih barskih stočića pored samih štandova, nisu odstupale! Samo su se širile... Ne možete ih oterati, ali ste dobrodošli da se priključite. Čudan fenomen i specifična demonstracija odanosti, koja nam je nasušna potreba u svim segmentima. I svaka vinarija je sa potpunim pravom mogla na rol baner da prikači rečenicu: „Mnogo smo jaki!“
I jesmo jaki... Sve jači smo! Ne radi se tu samo o galopirajućem dizanju kvaliteta vina. To je već ispričana priča. Sve jače vino mora da prati i odgovarajuća podrška, sa svih nivoa. Vino ne sme biti još jedna recka na jarbolu sa zastavom koju krasi tekst: „Ma, mi ne znamo šta imamo.“ Niška vinska publika sada već odlično zna šta imamo, a nemerljiv doprinos tome su dali organizatori ovog događaja koji zaista mora dobiti etiketu – Vinski Praznik! Zašto to tvrdimo? Pa zato što vidimo i ono što se na prvi pogled ne vidi... Zato što imate svu spontanost ovog sveta, pokrivenu faktom da se o svemu brine i da nigde „ne škripi“. Da bi sve to izgledalo tako, neophodan je ozbiljan rad kao nastavak već pomenute vizije, kao i znanja da se zamišljeno ostvari. Malo jače zamerke ovom prazniku može naći samo neko sa skučenim moždanim kapacitetima, koji su usput potpuno odfermentisali u zlo.
(1981. godina)
„Ćale, možeš li da angažuješ nekog studenta da mi pomogne oko ovog republičkog takmičenja?“
„A tebi je potrebna pomoć?“ (Čovek koji je zezanje odveo u visine vrhunske umetnosti, samo je dočekao ovakvo pitanje)
„Uh, ništa, zaboravi...“ (Onaj osećaj kada postavite pitanje koje vam se vrati kao ekser u čelo)
„Ne, ne... Slobodno reci! Ako ti je potrebna pomoć, naći će tata nekog da pomogne... Nisam ja znao da ti treba pomoć.“
Festivalu u Nišu nije potrebna pomoć. Bez ikakve pomoći, on je već nešto najbolje što postoji. Da se spremao grad verovatno bi i nebesa rafalno izbombardovali raketama. Poslednjih mesec dana je to isto nebo učinilo da se izbeglice iz Sirije, bar u smislu temperature, osećaju kao kod kuće. A na festivalu je delovalo da je organizovan i prijatan permanentni vetrić. Kada vazduh već nije oterao enofile, ostalo mu je samo da se pridruži. Nešto kao partner. Jasno je da su ovom festivalu potrebni partneri... Nije nam poznato šta sve gradske vlasti u Nišu podupiru i ko je u državi nadležan za saradnju sa organizatorima ovakvih događaja. Iz aviona se vidi da je ovaj festival, pre svih, kao i nekoliko sličnih entuzijastički utemeljenih, smislenih dešavanja, sjajna prezentacija najboljeg što imamo. Ljudima kao što su Peca Janković i njegova „ekipa“, se treba obratiti, a ne da oni zovu na saradnju. Uz par ozbiljnih partnera, ali i dalje u njihovoj produkciji, od ovog „vinskog Niša“ može poprilično da se protrese bar Balkan. „Šta radite sredinom avgusta sledeće godine? Ako ne znate, mi znamo... U Nišu smo!“
