Događaj
Grožđebal u Vršcu – Polikomponentni ljupki vašar
Vršački Grožđebal je događaj koji celokupno stanovništvo ovog grada od trideset pet hiljada duša sa najširom mogućom okolinom bukvalno usisa. Usisivač se nalazi u centru Vršca
Pohođenje Grožđebala prvog zvaničnog dana se ispostavilo kao jedan prilično racionalan potez. Uz svo poštovanje prema izuzetno bogatom programu koji su organizatori pripremili, ono što je nas najviše zanimalo nalazilo se po štandovima. Doduše, dosta onoga što nas i nije zanimalo se nalazilo po štandovima, ali ipak je to izotop vašara, pa „nema ljutiš“. Grad je, po staroj dobroj inerciji, delovao prilično uhodano i spremno za navalu naroda preko vikenda. Kako i ne bi bio uhodan, kada se manifestacija u ovoj formi održava 56. put.
Svi vinari su na bukvalno istim pozicijama kao i prošle godine, tako da tu nema nikakvih iznenađenja. Naravno, pošto je u pitanju vino, onda je logično da svaka sledeća godina predstavlja priču za sebe. Tajna vina i jeste u tome da ono isto, nikada nije potpuno isto, a ume i poprilično da se razlikuje. Dok analizirate srkove plemenitog napitka, dobijate neverovatno jak nadražaj u nosnim šupljinama. Ne radi se tu o vinu, koliko je u pitanju termalna obrada pokojnih papkara, koji se konstantnom ugaonom brzinom rotiraju oko metalnih osa, a iznad užarene ravni. Ta najmrtvija moguća priroda je sastavni deo svake manifestacije ovog tipa. Tu su naravno i terapeutski grneni ćupovi sa mućkalicama i kupusima. Nismo zapazili štandove laureata sa ranijih Kupusijada u Mrčajevcima, ali je bez obzira na nedostatak odlikovanja miris obećavao. Kupus nije konzumiran, pošto se to radi isključivo u Topoli. Stvar navike...
Vino je u Sterijinom rodnom gradu vrlo važan gradivni element. Elitne trupe iz Gudurice i ostale okoline, koji ga proizvode, ponašaju se predusretljivo i prijatno. Nemaju snažnije aspiracije ka beogradskoj publici, pošto im ona deluje daleko. Bez obzira na to, drago im je kada bane neko iz Beograda i zaista ljubazno odgovaraju, čak i na nesuvisla pitanja. Omiljena pitanja iz korpusa besmislenih su im: „Koliko vam je pomogla država u poslu“ i „Da li ste dobili neke subvencije?“ Naravno da nisu. Mnogima od njih su pristojni vinifikatori mislena imenica, ali se ne žale. Rade sa onim što poseduju. Rade i ćute. Zato su im vina bolja nego što jesu.
Ekspandirane bačve sa logom giganta „Vršački vinogradi“, radni naslov - „Kineski vinogradi“, nalaze se na nekoliko punktova. Zaista deluje kao da je sve preslikano od prošle godine. Jedino što malo zapeče oči je plakat „Esad Plavi“, u najimpozantnijem od svih šatora. Nismo najsigurniji ko je gospodin, ali postoji osnovana sumnja da nije u srodstvu sa umetnikom koji se zove „Miško Plavi“. Prezime ume nekada da prevari. Sve u svemu, prošetajte do Vršca, popričajte sa narodom, pogledajte KU program, popijte koje vino, ali izbegavajte kafu u centru (160 dindži za tužan pokušaj espresa). Kada vam dojadi gungula, imate Vršački breg, odakle u miru možete razgledati panoramu ovog tihog grada koji ima apsolutno i neotuđivo pravo na tri dana ludila.
