Događaj
Crveni segment Coronice – Teran u poteri za sestrom malvazijom
Vertikalna degustacija „ljubičastih“ vina vinarije Coronica u novobeogradskom Falkenštajneru i još ponešto
Ako ste pod velikim pritiskom i neko vas tera na ljubav, onda od te ljubavi nema ništa. Inteligentnije je insistirati na poštovanju. A upravo je poštovanje ono što bez sumnje zaslužuje autohtoni Istarski Teran. Možete ga voleti ili ne, ali respekt ozbiljnih ljubitelja vina mora imati. Nakon sinoćnje majstorski vođene degustacije, poštovaće ga svi koji su imali privilegiju prisustva, a veliki broj njih i voleti više. Gospodin Moreno Coronica nas je u sali na prvom spratu renomiranog, sada već „vinskog hotela“ Falkenštajner dočekao pravim teran – rafalom! U misiji demonstracije stanja, moći i potencijala ove sorte, koja lagano isplivava iz ma koliko rafiniranog, ali ipak lokalnog miljea, vlasniku vinarije pomažu enolog g. Aldo i Darko Baretić, istaknuti hrvatski vinski kritičar.
Uvodna opaska gospodina Coronice da crne sorte grožđa čine za sada samo četvrtinu ukupnih zasada (21 ha) vinove loze, iščilela je brže bolje. Nešto kasnije je rečeno da crvena vina ove vinarije napuštaju „jasle“ tek nakon pet godina. Opšti utisak se pretvorio u divljenje finansijkoj situaciji i trpeljivosti vlasnika koji je u stanju da četiri roda drži pod krovom. Iskusnom vinarskom vuku je ovo izazvalo smešak, pošto je na početku sve rečeno: Još uvek malvazija hrani priču. Generalno, već je dovoljno prežvakana tehnologija fame oko malvazije i njen vrtoglavi proboj među ozbiljno priznate internacionalne sorte. Potpuno je jasno da ta akcija najširih mogućih razmera predstavlja ozbiljan putokaz za kompletan region. Smisao našeg okupljanja je upravo bila analiza situacije terana iz isključivo vinske perspektive. Uz pomoć marketinga teran polako kreće da vija sestru malvaziju, a da li postoje osnove za to?
Uostalom, teran? Sa repa vinogradarske pažnje, taj drevni repromaterijal za istarsku supu, uz prepečene kockice hleba, maslinovo ulje i malo šećera natrpanih u bukaletu (grneni bokal), kao sorta se sigurnim koracima penje na formacijsko mesto ponosa vinske Istre. Posle svakog srka iole ozbiljnog terana kvalitetno vam nije jasno na koju foru se probila malvazija. Tajna se verovatno krije u „maloj gužvi“ unutar belog vinskog korpusa u svetu. Iako po karakteristikama neuporedivo izdašnija sorta, teran tek čeka zahtevna igra proboja. A da bi uopšte došao u situaciju da se probija, mora se prvo zauzdati. Gospodin Coronica je doneo zauzdano, dresirano, odškolovano, divlje, mešano... Doneo je svoju crvenu vinsku legitimaciju i na vrlo otmen, a prilježan način, demonstrirao ono što je u podrumu učinjeno.
Degustacija je otvorena Gran Teranom iz 2009. godine... „Da smo mogli da navodimo meteorološke uslove daljinskim upravljačem, verovatno bi se sve poklopilo sa ovom godinom. Apsolutno sve u svoje vreme!“ Dakle, ovo vino je plod idealne berbe. Prvi utisak kada probate vino je: „Gde su bre, tanini?“ Tu su, nema brige... Umesto uobičajeno disonantnog teran rasprskavanja po usnoj duplji, imate potpuno iznenađenje. Sa opaskom da su tanini svilenkasti se nisam složio, zbog snažne asocijacije koja je vukla na drugu stranu: Taninska matrica deluje kao beskrajno tanka pirinčana staza na dalekom istoku, koju radi sticanja titule majstora gaze kandidati i koja se jednim pogrešnim spuštanjem stopala kida. Da, zaista fantastična godina, ali je to neko ipak morao majstorski da uprede. I to je učinio!
Sledeća čaša, 2008. godina i vino koje je aktuelno u prodaji. Kao da nije u pitanju ista sorta. Gospoda Baretić i Coronica su objasnili stanje ovog vina samom godinom, koja nije baš pogodovala teranu i tu se nema šta prigovoriti. Malo zatvorenije vino, sa lakim nagoveštajima reduktivnosti, svedenije voćan... Na sve to imamo jače tanine nego u 2009. i iz tog razloga je ovo teran koji to i jeste i nije. Jedina dilema koju sam imao je bila – Da li iz ovoga izbija ozbiljan mađarski gulaš ili ga vino traži?
„Ta 2000. godina je bila velika godina, ali Moreno Coronica nije bio veliki vinar.“ Tim rečima je gospodin Coronica najavio svoj Gran Teran iz 2000. godine. Objektivno gledano, u to vreme se realno nije ni moglo biti „veliki“ sa teranom pod miškom, pošto je za bilo kakva kvalitativno ozbiljna iskustva bilo prerano. Ova ćudljiva autohtona sorta, koja će se kasnije ispostaviti i kao svojeglava, autonomna i zahtevna, zaista iziskuje detaljno prečešljane, isključivo empirijski dobijene parametre. Kao da se izruguje opštim mestima, što je neverovatan potencijal ako mu se ozbiljno pristupi. Zahteva jako puno vremena, ali ume to i da vrati. Za ovaj iz 2000-te godine se može reći da je čudesno kako je uopšte živ. Ima blage oksidativne tonove, ali nekim šmekom kao da je prizvao 2009. godinu.
Poslednji Gran Teran, iz 2011. godine, naravno da neće još par godina u prodaju, ali nam je predstavljen, ne bez razloga. Ljubičasti siledžija, koji prolazi ozbiljnu edukaciju... Antiskeptična rasprskavajuća voćna mina, koja pokazuje neverovatan potencijal. Svi atributi ovog vina se razvijaju gotovo jednovremeno, pa ono već deluje neverovatno uravnoteženo, ako se uzme u obzir ta relativna mladost. Već sada, ono predstavlja veliku nadu ljudima koji su ga kreirali. „Po pravilu bi trebalo da izađe 2015. na tržište, ali on će nam već sam reći kad bude spreman... To je teran!“ Ovim rečima je zatvorena etapa Gran Terana na jučerašnjoj degustaciji.
Grabar 2008! Da ne bude sve nekako zadrto autohtono, Vinarija Coronica pravi i kaberne – merlo varijantu. Nakon početnih lutanja sa flaširanjem pojedinačnih sorti, koje je tržište nejednako dočekivalo, prelazi se na opciju spajanja. Mudar potez, kojim ova izrazito mineralna kupaža, pre svega zbog teroara, dobija svoje poklonike i time pravda nastanak. Naravno, ništa epohalno (velika zasluga „ludih“ terana, konzumiranih pre ovog vina), ali sasvim korektno i šarmantno vino.
Na kraju svih krajeva, BOSCOGRANDO 2007. Trougao koji čine merlo, kaberne i teran, već svojim ljubičastim nijansama upućuje na postojanje terana. Svaka kupaža koja ima iole ozbiljno učešće kaberne sovinjona od starta izaziva strah da to ne bude kaberne sa nekoliko pratilja. Iako navijanje za slabije predstavlja odraz dobrog ukusa, ovde je do prvog napada aroma apsolutno jasno da je „ludi teran“ propisno išamarao ostalu dvojicu i progurao se u prvi red. U ovom vinu sve tri sorte participiraju istim procentom, ali ono zaista deluje kao egzotičan teran. Procedura je naravno ispoštovana: Prvo se prsio kaberne, pa merlo i na kraju kada su se propisno izduvali, teran preuzima primat. I deluje da ga neće vraćati! Zasluženo i sa stilom!
