barell

Lično

13. avgust 2015.

Boca mala, a potez veliki

Ne želim da sedim u lokalu samo zbog vina koja se na tom mestu služe. Ne! Želim da svaki lokal koji volim, ima vino... Tražim li previše?

U starom, ponosnom i mondenskom parčetu Beograda, pod naslovom Dorćol, postoji izuzetna ugostiteljska ponuda. Iskreno, mrzi me da kopam po statistici, ali taj deo sveta se sasvim lepo kotira na rang listi urbanih sredina sa najviše kafanoidnih lokala nad glavama stanovnika. Ima tu svega i svačega. Međutim, jedan lokal se izdvaja... Esencijalno je drugačiji od ostalih i privlači „svoje“ ljude svih fela, a da oni baš i nisu najsvesniji zbog čega je to tako. Svaku firmu, svaki lokal i svaku zemlju, na kraju krajeva, čine ljudi. Pošto smo kao zemlja i narod prepoznatljivi po idiotskoj selekciji, odnosno praksi da su nepogrešivo pogrešni ljudi na pravim mestima i da samo ovde „nesposobni imaju tu sposobnost da onesposobe sposobne“ (by Zlatko Lelas), sasvim je dovoljno da neku ekipu čine pravi ljudi i onda je nebo granica. Dakle, možda je tajna „Centrale“ u ljudstvu i to od vrha do repa? A možda je tajna u činjenici da se Centrala nalazi u dobrom delu ateljea Srbe Travanova, čiji intrigantni umetnički radovi čine gotovo kompletan dekor? Možda...

Sve je to tačno i ne zaslužuje to „možda“, ali potpisujem da je najveća tajna Centrale, kultnog mesta za razgovor i van teritorije SAO Dorćol, u osećaju za goste, odnosno doziranim prijatnim decibelima koji dolaze sa razglasa. Nesumnjivo je da smo neoplakane žrtve poluusmenih „gazada“, koji odvrću muziku „do panja“, kao da su gosti lokala skačući majmuni u teranju, a ne ljudi koji sede, prinuđeni da improvizuju razgovor. Pljuvanje u uši sagovornika i nije neka zabava, pa bi se moglo reći da je bučno terorisanje, mahom imbecilnom muzikom, ideja nadležnih osoba kojima je razgovor stran. Na bilo kom jeziku... Ako u Centrali želite da čujete (dobru) muziku, čućete je. Ako želite da razgovarate, nećete je čuti. Zato je uvek puna kao oko. A ostali ugostiteljski lumeni neka presvlače stolice, te menjaju dekor i osoblje, poput kecelja. Možda im neko i svrati... Ja ću uvek sesti u Centralu, zato što je to stvar vaspitanja i doživotnog dugovanja samom sebi.

Po noćnom životu su poznati vampiri i Beograd. Vinska Srbija tu „poznatost“ ovog drugog posmatra sa izvesne distance. Naša sjajna vina su na jedvite jade našla utočište, pre svega, u restoranima koji imaju veličanstvenu osobinu da plate prodato. Njih ima, ali nedovoljno. Boce od 0.75 litara su osuđene na permanentnu formu transverzale: proizvođač – distributer – ugostitelj. Naravno, uz još par čvorića, a što bi naravno, najbolje definisao prof. dr. Dragoš Cvetković, Bog grafova. Ogromno prostranstvo, odnosno lokali noćnog tipa, stidljivo ubacuju vina ali je i dalje fokus na stranim žuborećim etiketama, zarad nemušte, a platežne, šabanoidne klijentele. Normalan svet, noćni lokali (zbirno imenovani kao splavovi, iako je gro na suvom!? – prim. aut.) i normalno vino, deluju kao nemoguć spoj. Kako ih ipak spajati?

Jedan od potencijalnih odgovora se vrlo logično nameće. Srčući odličnu kafu za stolom, na betonu ispred Centrale (poludefinisani trotoar, od milja poznat kao „bašta“!?) umalo se ne šlogirah kada ugledah pik ap u poznatim bojama. Vinarija Aleksić! Pošto nemam dovoljno karakteristika (sem kontrolisane džangrizavosti) za formacijsko mesto – baba, a bilo mi je milo što vidim vozilo, nelogično je da mi se i snilo. Da, bio je to kombi vinarije... „Sto posto je dečko zalutao ili i sam svraća na kafu“, pomislih... Međutim, ispostavilo se da Vinarija Aleksić snabdeva Centralu vinom. Znajući da u tom lokalu prodaju samo neki otužan pokušaj kiselog praška u (tamnijoj ili svetlijoj) vodi, odnosno navodne merloe i šardonee, navodno iz Francuske, ostao sam zatečen. Nije to lokal za vinske degustacije i(li) neko posebno uživanje u vinu. Centrala je brza, svedena, sa razumnom cenovnom politikom i već definisanim tečnim repertarom. Jedino što tu ulazi i ima plutu u sebi može biti tabla za poruke sa čiodama ili sandale iz Portugalije. Vinarija Aleksić u Centrali!? Otkud? Kako?

Odgovor: Omiljena gramatička greška, poznata kao pleonazam – male flašice! Kada kvalitetno promišljate, stavljate sve na ’artiju i razumete se u posao, rešenje zaista stiže samo. Flašice od 0.187 litara su sjajan odgovor na pitanje: „A šta da ovde prodajemo od vina? Vidiš li da nemamo uslova da se time bavimo?“ Vinari ovu ambalažu izbegavaju iz defetistično apsurdnog razloga: „Ko zna kako će po lokalima da ih čuvaju?“ E pa, ako planirate da vam čuvaju flašice (!?), onda je to zaista neisplativa rabota, pa kako god ih čuvali. Naprosto, to mora da ide ili ga nema. Nešto kao mleko! U Vinariji Aleksić su to, naravno, skapirali i te flašice idu! Jedina greška kod skoro svih flašica ovog sveta je na etiketi, pošto je u pitanju zapremina od tačno 0.1875 litara (frtalj boce), a kada se zaokružuje, zaokružuje se na parnu cifru pre petice, dakle moralo bi da piše 0.188, a ne 0.187... Sve ostalo ide u prilog ovoj ambalaži! Jedna i po čaša dobrog vina po izuzetno prihvatljivoj ceni. Ova odlična ideja „Japana sa juga Srbije" je u Centrali prepoznata, pa se sada na tom sjajnom mestu, piju srpska vina.

Suočavamo se svakodnevno sa gomilom „genijalnih“ poteza koji imaju tu nesrećnu osobinu da se nikada i ne povuku. Kada to nedelanje umiksujete sa širokom paletom obrazloženja iz kategorije „zašto sve to ne može“, naravno da vas obraduje svaki potez koji najzad biva i povučen. Sevdah, Bonaca, Barbara i Nostalgija u bočicama, jesu taj potez. Na taj način spakovana vina, odličnog kvaliteta, naći će svoje „navijače“ i među onima koji vino iz nekih, mahom antisnobovskih razloga, obilaze. I što je još važnije, naći će ih na mestima koja nemaju etiketu – vinska. Zbog toga je ovo važno za Vinariju Aleksić, za Centralu i za mnoge koji te činjenice nisu svesni. Još jednom, potez za medalju!

 

Vinovnik

 

Profesor Dionisije

"Mlada šumadijska vinarija je osujećena u nameri da svoj novi Merlo nazove Kalifornija, pošto postoji osnovana sumnja da je to geografski pojam. Na taj način sprečena je potencijalna velika prevara svih trideset uživalaca ovog vina."

(saopštenje za javnost, "Ministarstvo za istraživanje vina i krcanje dekantera")